Pozorišna vakcina u godini kuge

Na samom smo kraju godine koja nas nije zadužila ni u jednompogledu, pa tako ni u pozorišnom; naprotiv, urušila nam jeplanove, razvejala nade, osujetila iščekivanja. Pre nešto više od godinudana, Beogradsko dramsko pozorištegromoglasno je nastupilo upravoambicioznim planovima, ispunilonas očekivanjima, te nam dalo nadu daće se u posustalom pozorišnom ži-votu Beograda desiti iskorak. Pan-demija korone bila je glavni razlogšto su planovi desetkovani, ali jevelikim naporom uprave pozorišta,gostujućih reditelja ansambla kućeveliki deo zamišljenih projekata,ipak, uspeo da se realizuje, te BDPpostane beogradska pozorišna vakcina u godini kuge.Ako se po jutru dan poznaje, ondaje od početnog prizora bilo jasno daće predstava Ružni, prljavi, zli bitibitno drugačija od svega što smo,godinama unazad, gledali u Beogradskom dramskom pozorištu: da će bitiradikalna, savremenog izraza, umetnički ambiciozna... Iz dubine scenepolumraka, mumljajući, krkljajućipraveći kakofoniju predmetimakoje vukljaju sa sobom (dizajn svetlaAndreja Hajdinjaka dizajn zvukaMarka Kekezovića), prilazi nekakvaibijevska rasturena vojska ili piča-movska banda lažnih prosjaka; jednomrečju, grupa vrlo grotesknih kreatura,pljunuta slika junaka istoimenogitalijanskog filma iz 1976. godine,po kome je Slobodan Obradovićnapisao ovaj tekst.Kad spuste tu svoju, očito jedinuimovinu, njome, kao kučići mokrenjem obeleže teritoriju, ove ćekreature napraviti svojevrsnu instalaciju, metaforu jazbine ili domakojem će se svađati, tući, potkradati,seksualno spopadati...: jednom rečjuživeti. Ti predmeti, odnosno deloviscenografije, vrlo brižljivo suizabrani (autor je Aleksandar Denić),jer svedenim sredstvima, koja su spojnaturalizma nadrealizma, upečatljivo metaforički mapiraju ovajgroteskni svet ljudskog dna: ulublenifrižider u funkciji poljskog kloze-ta, bračni krevet u ulozi porodičnog ognjišta švalerskog brloga,sklepana invalidska kolica nanjih nakačen televizor kao ceo svetnajstarije članice čopora... Ovom,vizuelno auditivno živopisnommetaforičnom univerzumu poseban,možda glavni doprinos, daju kostimi Bjanke Acić Ursulov. Oni supunom žanrovsko-stilskom saglasjudrugim elementima scenskog izraza,jer povezuju naturalistička groteskna rešenja, te vrše stripovskudiferencijaciju likova; od kočoper-nog zeta, neshvaćenog operskog genijaneumornog švalera, umotanog ušalove dugačkog džemperakoji simulira frak, do njegovog tastakoji je, kao lenji, zapušteni samouvereni pater familijas, prebacioofucani sako preko nečeg što ličina pidžamu.Prve njegove reči priličnouverljivo otkrivaju da je on, zaista,pater familijas, da je dotičnabanda njegova familija; „draga mojaporodico, na k.... vas stavim". Osimšto razotkrivaju prirodu ove zajed-nice, one upućuju na središnjisukob drame, koji pisac Obradović izvodi iz radnje filma EtoreaSkole. Otac jedne bizarne porodiceiz favele oboda Rima, nasilne,incestuozne, lopovske mizernesvakom pogledu, naglo se bogati zbogpovrede na radu, ali ništa ne želida da svojim bližnjima, sumnjiči ihda hoće da ga pokradu ubiju, što seispostavl.a da nije paranoja već osnovana sumnja. Prateći onu iz filma,ni radnja drame nije posebno razvije-na niti fokusirana, svodi se više naprikaz stanja atmosfere, najvećanesumnjiva vrednost Obradovićevogteksta je iskričav, na neodoljivimlascivnostima vratolomnim obrtima zasnovan verbalni humor.Ni režija Lenke Udovički nijeizoštrila radnju jasnije izdvojilaglavne teme, već je bila usmerena nadodatno razigravanje scenske forme.U tom pogledu, rediteljki je od presudne pomoći bio Staša Zurovac, kojije veći deo mizanscena fizičkihradnji koreografski postavio, po-merajući tako dramsku predstavu kakoreodrami, i to veoma markantnim prepoznatljivim rukopisom.U pogledu scenskog pokreta, projekatRužni, prljavi, zli asocira, naime,na kultnu plesnu predstavu Ko to tamo peva čiji je Zurovac autor. Međutim, za razliku od ovog baleta Narodnog pozorišta, predstavu Beogradskog dramskog pozorišta ne izvode plesači, već glumci koji još imaju i, takođe groteskno stilizovane, dramske, neki i pevačke zadatke. upravo to je najveća vrednost ovog smelogo origiialnog poduhvata: spremnostg lumaca da se, predvođeni Ozrenom Grabarićem u odličnoj ulozi grotesknog, naduvanog, ali nimalo naivnog bezoiasnog „velikog meštra sviju hulja", prepuste istraživanju za njih novog drugačijeg scenskog izraza, te ostvare jednu, u oscilacijama, ipak žanrovsko-stilski kompaktnu, zaokruženu ansambl igru. To postignućena planu forme neutralizuje dilemušta je, zapravo, glavna tema predstaveda li nas se ona uopšte tiče, jer bibilo čisto kritičarsko učitavanje unjoj prepoznati kritiku kapitalizma ili neku sličnu veliku temu. Toje zato što nam je ova menažerija,pored odurnosti, veoma simpatična,ne osuđujemo je, ne vidimo ni kogaili šta bismo mogli da optužimo zato što su oni takvi kakvi su.- Nasuprot nagaženom, grotesknom, kamenu klesapom humoru ovepredstave stoji čipkasta, rafini-rana, višeznačna, melanholičnimemocijama prožeta ironija predstave Jugojugoslavija mladog, ali većafirmisanog nsmačkog dramatičarareditelja korejskog porekla BonaParka. Tekst se zasniva na složenompreplitanju vremenskih planova,njima povezanih tipova osećajnosti:ima tu nenapadne jugonostalgije,razgradnje mita o posleratnoj Jugo-slaviji dijalektičkog odnosa distopija utopija, koji je nezavistan odkonkretnog geografskog kulturnoglociranja. Parkov tekst ima oblikpripovesti o zemlji Jugojugoslaviji,koja nastaje po završetku ledenogdoba proisteklog iz katastrofe izperioda 2020-2024. godina, na čijemčelu je mnogovskljeni TO, biće koje je,pre nego je postalo humanoidno, prvoličilo na životinjicu ili zalivs-ku struju. Kako se iz ovoga već moženaslutiti, nastavak pripovesti topotvrđuje, Jugojugoslavija ima sveglavne odlike Titove Jugoslavije, alije njen nastanak pomeren u budućnost,posle ekološke kataklizme koja namtrenutno preti taj futurističkidržavni projekat obuhvata ceo svet:na primer, u Jugojugoslaviji se nalaziVojvodina, ali Ulan Bator.Pomenuto preplitanje različitihvrsta osećajnosti odgovarajućihvrednosnih sudova zasniva se najednom, generalno afirmativnomsećanju na srećno, tolerantnopravedno društvo kakvim nam se,nostalgičnoj perspektivi, činiposleratno društvo u Jugoslaviji.Međutim, kao što je istaknuto, Par-kov pogled nije jednoznačan, tako da onukazuje na manjkavosti tog društva,od rane pojave njenih unutrašnjihneprijatelja do autoritarnosti, ne-demokratičnosti. Dodatno usložnja-vanje „fikcionalizovanje" mita oposleratnoj Jugoslaviji postiže setime što se u nju upisuju utopistič-ke vizije bliske nekim sadašnjim,levičarskim liberalnim pogledima na svet, ali koje našoj bivšojzemlji nisu realno postojale. Tako suu Jugojugoslaviji glavni pisci sportisti žene, deca se uče nekompetitivnosti (kako da izgube raspravi), insistira se na tome da netalentovani ljudi treba da ostvaruju svoje čežnjerazvijaju (nepostojeće) potencijale zaodređene delatnosti.Ovaj poslednji motiv dobijanajsnažniji književni pozorišnioblik u priči o osamdesetogodišnjojbolničarki, čija je pasija umetničkoklizanje, iako je u potpunosti, dokazano, netalentovana za ovaj sport. Njenapravična država, koja vodi računa oželjama svojih građana, odlučuje daje pošalje na Olimpijske igre, da setakmiči umetničkom klizanju, štoće rezultirati sportskim debaklom,ali snažnim izrazima gledalačkepodrške ljubavi. Park kao reditelj je ovu scenu rešio tako što dvestarije glumice, Jadranka SelecJelena Čvorović Paunović, kojeinače predstavu unose deo ličnihosećanja vezi sa zemljom u kojoj suprovele veći deo života, pripovedajuovu ispovest. Paralelno s tim, mladiglumac Nikola Malbaša pomaže,kao baletan scenama podrške, svojojtakođe mladoj koleginici IsidoriSimijonović, u pravljenju neveštihklizačkih figura na maloj kockileda. Oni ovoj sceni, kao većiniostalih, nasuprot setno-komič-nom tonu svojih starijih kolegini-ca, zadržavaju jedan distancirani,neutralni, pripovedačkom modusubliži ton, što odgovara generacijskoj poziciji nekoga ko se Jugoslavije ne seća. Nadrealni, poetični,melanholično-ironični ton ovescene najbolja je lozinka nepreten-ciozne, samosvojne složene scenske