Pankerski protest protiv bede materijalizma

Nastao po motivima istoimenog filma Etora Skole, dramski tekst „Ružni, prljavi, zli” Slobodana Obradovića donosi dvadesetcrnohumornih slika iz života jedne mnogoljudne porodice koju predvodi Đakinto. On je opsednut idejom da će mu porodica ukrasti novac od osiguranja koji krije kao zmija noge, dok oni svi žive kao neljudi, na nekakvom đubrištu nazvanim domom. Postavljanju ovog komada na scenu Beogradskog dramskog pozoripgga, rediteljka Lenka Udovički je uobličila vrednu predstavu koja se žanrovski može odrediti kao groteska tragikomedija, sa elementima koreodrame muzičkog teatra (kompozitor Najdžel Ozborn, koreograf Staša Zurovac).Scenska postavka je vizuelno opčinjavajuća, što se ukazuje odmah, na sjajnom početku, kada se iz dubine scene polako pojavljuje čopor ljudi, članovi Đakintove porodice. Dovlače se polako na proscenijum, nalik zombijima iz horor filmova, gegajući, teturajući, preteći. Stižu pred nas zarozani, prljavi, ogavni, sa štakama, bebama, točkovima, gajbama, poljskim ve-ceom (kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, scenograf Aleksandar Denić). Vodi ih jednooki Đakinto koga fascinantno snažno igra Ozren Grabarić, kao arhetipa zlikovca, sebičnog, pohlepnog, nemarnog pater familijasa. Sugestivnim izrazima lica i tela, prodornim pogledima dijaboličnim transformacijama, on gradi lik iz dubine sopstva, precizno razorno, do kraja predsgave držeći konce u svojim rukama.Pored izvanrednog Grabarića, ostali glumci su uspešno, jače ili blaže stilizovano, predstavili ovu zversku porodicu, stvarajući šareni mozaik nakaradnosti, kockicu po kockicu. Nađa Sekulić je Đakintova isceđena, razočarana žena Matilda, čija se mladalačka ljubav pretvorila u otrovnu mržnju. Jovo Maksić je komički upečatljiv kao baba Marčela, dok je Nataša Marković čvrsta, muškobanjasta ćerka Gaitana, Ivana NikolIć Lizeta, druga, veoma plodna ćerka sa stilizovano uobličenim bebama. Aleksandar Jovanović je takođe komički ubedljiv kao sin Plinije, krupni transvestit zbunjujuće seksualne orijentacije, Ivan Zablaćanski je obogaljeni Kamilo, Milan Zarić Romolo, treći sin neutoljivih seksualnih apetita. Ovu živopisnu galeriju ekscentričnih likova upotpunjuje varljivi muževi i žene, ljubavnice, vračare, zelenašice, svi groteskno, pitoreskno uobličeni:Dora (Nina Janković/Dunja Stojanović), Adolfo (Aleksandar Vučković), Izida (Iva Ilinčić), Rozamunda (Marko Gvero), Asunta (Slađana Vlajović), Antonina (Vanja Nenadić), Maria Libera (Jana Milosavljević).Igra je ofanzivno telesna, nasrtljiva nametanju žestoke materijalnosti, prljavštine koja izaziva odvratnost, imajući pri tome subverzivni, kritički smisao. Ta pankerština će izazvati naročito ogavno osećanje u sceni i kojoj Đakinto otkriva da je novac krio u ve-ceu, vadeći ga pred porodicu umrljanog izmetom.U pogledu te značenjski senzualno provokativne odurnosti, važan scenografski izum je 'đakintov mobilni poljski ve-ce, gde on često boravi, imajući njemu čak seksualne odnose. Taj flekavi, gadni klozet, maštovito je napravljen od ofucanog frižidera, svaka njegova pojavaizaziva gađenje. Takođe, tokom razvoja događaja, na bazično goloj sceni će mu se pridružiti blisko grozna, štrokava kada, kao i ve-ce šolja.Sve ove agresivne gadosti postaju rečita metafora (našeg) sveta izvrnutog naopačke, vrtoglavo snažan kritički odraz kapitalističkog društva, tde su novac, imidž spoljašnjost sve, a suština, duhovnost lepota ništa.Ipak, ti prizori nisu bez protivteže. Kao dragoceno važan kontrast, na scenu povremeno stupa flautistkinja koja izvodi nežnu, milu muziku, koju tumačimo kao snoliki odraz nekog drugog sveta, lepote proterane iz te nakaradne familije (izvođač muzike Milena Jančurić). Ona je važan rediteljski komentar, ili značenjska nadgradnja, koja daje smisao predstavi kao celini. Simbolična je oznaka mogućnosti drugih izbora, duhovnosti lepote koje je (uvek) moguće negde pronaći, izvan košmarne bede materijalima.