Doba kad đavo kuca na vrata

Za reditelja Liješevića priča o Faustu “ne samo da je aktuelna, nego mislim da će vremenom biti sve aktulenija i da će se u narednim vekovima sve više prepoznavati. Imamo čoveka i čovečanstvo koje stalno hoće još, stalno je nezadovoljno, koliko god da postigne hoće dalje, više, hoće van granica onoga što mu je dato i što mu pripada, hoće sve po svaku cenu. Kada ne može da izađe iz tih granica onda se ljuti, pribegava drugim, altenativnim putevima da bi osvojio to što želi. Kod Fausta je to magija da bi otkrio ‘šta je to u srži što na okupu vasionu drži’. To je taj svet koji stalno ide napred, sve brže i brže, hoće sve da razloži, u sve da pronikne. Svaka tajna se mora razotkriti, sve se mora prigrabiti za sebe. A na kraju tog puta nastupa neko ništavilo. Taj čovek se osvrne i vidi da je stigao nigde, shvati: ‘Znam samo ono što sam znao i pre’. Onda nastupa kriza, osećanje kao da je život promašen, kao da je uludo proveo sve te godine obrazovanja, traganja. Svega ima, sve je probao, sve saznao, a jedina stvar koju nije iskusio je ljubav”, smatra Liješević. “Kada čovek dođe do ništavila, kada se suoči sa sobom i kada mu se učini da nema ništa - postaje teren za đavola. Onda mu đavo kuca na vrata i kaže: ‘Ajde da ti ja nešto pokažem’. Faust kaže: ‘Ne bojim se đavola niti pakla’. To je čovek koji se ne boji zla, ali iskustvo nas uči da se zla treba bojati. On ulazi u borbu sa đavolom. To baš i nje prodaja duše đavolu, nije ni pakt, to je opklada. Ali ulazak u opkladu ili bilo kakav dijalog sa đavolom obično ne završava dobro, jer đavo ima đavolsku inteligenciju. Đavo je produkt ovog sveta. Iz te čovekove opklade - rvanja sa đavolom, obično stradaju neki drugi ljudi, oni do kojih nam je stalo, ljudi koji nisu ušli u to. Svojim delovanjem taj čovek ne šteti toliko sebi koliko uništava život svojih bližnjih ili onih koje voli”, dodao je on.“Ovaj tekst je riznica mudrosti. Veoma sam zadovoljan što smo se uhvatili tog komada, što je uprava BDP-a tražila da se naša ideja realizuje ovde i sada. Pravo je vreme za taj komad o ubrzanju. Ubrzanje vodi u propast i tragedije. Naše generacije svedoče ovom nenormalnom ubrzavanju života do kojeg dovode razvoj tehnologije, virtuelne stvarnosti, tako brzi prenosi podataka... U predstavi se radnja dešava u vreme kada je tekst napisan, ali sa asocijacijama na ovo vreme. Radili smo tekst iz prošlosti sa iskustvom današnjeg vremena. Priča sa ‘(Pra)Faustom’ počela pre desetak godina”. Rekao je tada Svetozaru Cvetkoviću da bi voleo da jednog dana rade taj komad. Jug Radivojević je čuo za ideju i insistirao da to bude sada”, objasnio je Boris Liješavić.“Plašio sam se ovog rada, a imao sam i tešku sezonu, ali ljubav prema tom materijalu i ovi divni glumci su mi davali snagu. Zahvalan sam što sam ponovo u BDP-u, gde sam imao mnoge lepe trenutke”, završio je reditelj.Dramaturg Fedor Šili objasnio je da je reč o prvobitnoj Geteovoj verziji “Fausta” koju je pisao kada je imao 20 godina. “To je zapravo fragment, pa smo dodali i neke delove ‘Fausta’ da bismo ispričali celinu. Ali zadržali smo suštinu i duh ‘(Pra)Fausta’, koji je jedna malo romantičarska drama”, dodao je.Svetozar Cvetković , koji igra Fausta, bio je pred velikim izazovom. “Razmišljao sam da ne bi trebalo ovo da radim. Kada je čuo šta ću da igram, Voja Brajović mi je rekao: ‘Da li si ti normalan? Ja sam to pokušao pre 20 godina u Narodnom pozorištu i izašao iz podele. Drugom prilikom sam pitao mog idola Radeta Šerbedžiju zašto nikada nije radio Getea. Odgovorio je: ‘Nisam ja dovoljno dobar glumac za Getea’. Ali, zahvaljujući Borisu i svima u glumačkom ansamblu, shvatio sam da nešto možemo da napravimo, što je odraz onoga što je naš današnji Faust. Hvala BDP-u što je čekalo dve godine da se okupimo. Mislim da ovo ima smisla”, priča Cvetković.Nasuprot Faustu je Mefisto, koga tumači Ozren Grabarić. “Boris mi je rekao da se Mefistova demonska narav ostvaruje s pozitivnom energijom i pokretač je važnih procesa u komadu. Mefisto nije jedno konstantno lice, nego je metamorf, lice koje se menja. Jer, zlo dolazi u različitim oblicima, često ga je teško prepoznati. To je jedna od ideja predstave. Veliki je užitak ovo igrati. Divno mi je bilo sa ovom ekipom. U BDP-u se svaki put osećam kao da sam doma. Atmosfera je zaista prijatna”, ispričao je Grabarić.Iva Ilinčić za ulogu Margarete je objasnila da njen lik strada, ali da ona u procesu rada nije stradala. “Na početku me je bilo strah. Gete mi je na fakultetu bio dosadan, ali ovde je sve tako lagano došlo na svoje. Priča je razumljiva i zanimljiva. Setila sam se šta je to klasika i šta je stih. Retko se to danas radi. Srećna sam što sam deo takve predstave”, rekla je ona.Mirjana Karanović je rekla da joj je “legla uloga Marte. Ona je komšinica. Drugačija je od Margarete koja ima tragičnu sudbinu. Marta se dočeka na noge šta god da joj se desi. Jaka je da sve to preživi. Ja bih kod Borisa igrala bilo koju, i malu ulogu. Znala sam da s njim ne može da bude dosadno i da nije reditelj-tiranin. Pažljiv je prema glumcima, uvek vam doda neko rešenje, a otvoren je i za vaš predlog. Volim takve reditelje. Pored njih osećam da sam zaista nešto i kreirala. Volim da igram sa Cveletom, a i da upoznajem nove glumce. Glumačka porodica mi se proširila”, rekla je ona.Komad je preveo Branimir Živojinović, scenograf je Aleksandar Denić, kostimografkinja Marina Sremac, kompozitori Stefan Ćirić i David Klem, za koreografiju i scenski pokret bila je zadužena Sonja Vukićević, a za scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović. Igraju: Svetozar Cvetković, Ozren Grabarić, Ivan Tomić, Daniel Sič, Ivan Zarić, Mirjana Karanović, Iva Ilinčić i Stanislava Staša Nikolić.Pretpremijera je 24. juna na Velikoj sceni BDP-a.