ČUDESAN POPUT DRAGULJA IZ MAŠTE

Događaj nazvan "Sećanje na Jagoša", bio je prilika da se učesnici kroz razgovor prisete Markovićevog doprinosa teatru, a izložen je i portret reditelja, delo Lazara Đembera, kao i bicikl kojim je dolazio u pozorište i vozio se kroz grad.

Direktor BDP, Jug Radivojević istakao je da ljudi koji su se okupili da se podsete Jagoša Markovića pokazuju kolika je njihova ljubav prema njemu. “Drago mi je što smo čitavu ovu nedelju posvetili Jagošu, njegova predstava „Sumrak bogova“ bila je na repertoaru 17. i 18. septembra, a „Divlje meso” će biti pred pubikom 19. i 20. septembra”, najavio je Radivojević, podsećajući da je Jagoš u brojnim intervjuima koji su ostali iza njega, ostavio i svoje antologijske misli, toliko tačne i jedinstvene, iz kojih mogu da se rešavaju velike dileme i kanališu emocije. “Otišao je toliko prerano, ali ako postoji predvorje raja, to je zaista bokokotorski ambijent, more i ta kuća u Kostanjici u kojoj je samo zaspao i nije se probudio. Verujem da Jagoš živi u tom raju, i u svom snu. A nama je on sada veliko nedostajanje, i naša je potreba i obaveza da ga se sećamo. Hvala mu na svemu”, istakao je Jug Radivojević.

Prisetivši se saradnje sa mladim Markovićem u Podgorici, crnogorski reditelj Branislav Mićunović je rekao da su kod njega bili prisutni nagon i obuzetost prema pozorištu, i da i to i danas pamti "kao neki zakorak koji se tiče pozorišnog stila i promišljanja. Što više obuzetih ljudi kao Jagoš. Nema nijednog posla dok nas ne obuzme. Ta obuzetost je napravila Jagoša i sve što je dao nama", dodao je Mićunović.

“Mene okupiraju sjećanja na Jagoša kad je imao desetak godina. Stanovali smo blizu Pionirskog pozorišta, to je bila jedna mala scena u podrumu, i on je stalno virio kroz rešetke, dan po dan, dan po dan, a onda je počeo da dolazi u CNP. Ja sam tamo imao neku probu, i primetio sam kako ga jure portiri po zgradi, a kad sam pitao zašto ga jure, odgovorili su da ih ometa, jer pravi neka čuda po hodnicima. Zamolio sam ih da to više ne rade, a Jagošu sam rekao da dođe kod mene na probu”, seća se Mićunović. “Tog prvog dana sjeo je tri – četiri metra od mene, pitao sam ga zašto se udaljio i objasnio mu da slobodno može da bude odmah tu blizu, da će tako biti ljepše obojici. Jagoš je bio opčinjen i obuzet pozorištem, i prvu predstavu”, objašnjava Mićunović, napravio je kad je imao dvanaest godina, kada mu je Vanja Popović, tada upravnica Dječjeg pozorišta u Podgorici, dala da režira “Plavu boju snijega” Grigora Viteza. “Bio sam na toj predstavi, i nijedan sekund te situacije do danas nisam zaboravio”. Kad je sa nepunih sedamnaest godina Jagoš odlučio da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Mićunović je otišao kod profesorke Borjanke Prodanović kod koje je i on studirao, ali ne da preporuči Jagoša. “Otišao sam da kažem Borjanki da će ona da primi na svoju klasu jednog još uvijek dječaka, i da nađe trenutak da porazgovara s njim. Bio sam potpuno siguran da će posle razgovora Jagoš biti njen student, i tako je i bilo, a diplomirao je na FDU 1987. Godine”, seća se Mićunović.

Reditelj Gorčin Stojanović podsetio je na Sarajevski festival MES, kada je u pratećem programu bila Jagoševa autorska predstava „Ciceronova smrt – Spasite naše duše“, zapravo njegov performans i nešto što je druga umetnička linija ličnosti Jagoševe, blisko teatru apsurda. A predstava “Skup”, kako je istakao, bila je njegovo remek delo. “Bilo je u Jagoševim predstavama i u njemu samom one suštinske lepote, nepogrešnosti i plemenitosti, i to je ono što ćemo uvek pamtiti”, istakao je Stojanović.

U životu glumice Vesne Trivalić. kako je izjavila, Jagoš je bio neobičan nakit iz mašte, „jer takav nisi video i nekako si ga samo u mašti sklopio“. “Oslovljavala sam ga sa “Mnogobrojna familija”. Bio mi je majka, čuvarka ljubavi, dobrote, nežnosti. Otac, zaštitnik, hrabar i vredan. Dve sestre saosećajne, jedna bodri, druga plače, jer razume. Brat na biciklu za kojim stalno trčim”, rekla je Trivalić.

Branka Katić ostala je zauvek zahvalna Jagošu što joj je, kako je podsetila, dao ulogu u predstavi „Sumrak bogova“, kojom se posle mnogo godina pauze vratila na beogradsku pozorišnu scenu. “Znao je da sam nesigurna, da dugo nisam bila na daskama, i pružio mi je svu ljubav i podršku. Jagoš je živeo i režirao svakim atomom svog bića, bio je čudesan i bio je divan. Često razmišljam da li je bio previše nežan za surovu današnjicu koju živimo”, istakla je Branka Katić.

Za Pavla Pekića ostaje nezaboravno to što je svaki susret sa Jagošem bio eksplozija radosti, a za Andriju Miloševića, koji je s njim sarađivao još kao student Akademije na Cetinju, Jagoševe predstave u kojima je igrao i sva druženja sa njim bila su kao uzbudljiv akcioni film.

Pored zasluga za pozoršte, novinarka Tanja Nježić je navela da je kod Markovića "uvek fascinirala njegova odanost životu. Beskrajno je voleo i poštovao život i nastojao je da to drugi preuzmu", rekla je ona.

‍