14.4.2022
.
Мада се БДП прославило извођењем најновијих дела тада савремених америчких реалиста педесетих година прошлог века, припадника правца тзв „неудобног позоришта“, а „Златно доба“ нашег театра обележила је култна представа „Мачка на усијаном лименом крову“ управо Тенеси Вилијемса, те је играно и још шест његових других наслова, сам „Трамвај“ никада није био инсцениран.Комад се сматра најизвођенијим текстом овог писца од бродвејске премијере 1947. године, која је одиграна готово деветсто пута. Редитељ Елија Казан је 1951. снимио и филмску верзију, која је награђена са 4 Оскара.Како је драматург представе Жељка Удовичић Плештина записала: “Трамвај звани жеља” драмско је дело које је литерарна фактографија сврстала међу класике готово у тренутку његовог настанка, учинивши тако вероватно његову тадашњу актуелност свевременом и отвореном препознавању и данас и овде. Тенеси Вилијамс је писац који већ 1948. за ову драму добија Пулицерову награду, прву од чак три. Вилијамс у вожњи нашим “Трамвајем” проговара гласним језиком о темама које су га мучиле, о слабостима које су биле саставни део његове егзистенције: ментална лабилност, хомосексуалност, алкохолизам. У овом се “Трамвају” проблематизују и нека данас врло важна питања, питања која се тичу положаја жене у савременом друштву. Вилијамс би, да је данас наш стварни, а не само литерарни савременик био познат и признат заговорник женске еманципације. Но осим храбрости да проговори о забрањеном, осим способности да нас натера да препознамо проблеме ликова који га с нама несебично деле, писац говори о тренутку када једно време заувек пролази и нестаје, а друго, ново, долази. Сукоб старог и новог очитава се пре свега и као сукоб два светоназора. Имамо ли ми право веровати да илузија може бити саставни део живота, да још увек има места за љубав у овоме свету које се одриче, стиди емоција. Илузије су нам укинуте, потреба за “бегом из стварности у којој се не осећамо угодно” осујећена. А како Писац каже: Људи лакше преболе ако им одузмете новац, него илузије”.Превод комада урадили су Вера Нешић и Драгослав Андрић. Ауторску екипу чине: сценограф Зорана Петров, костимограф Бјанка Аџић Урсулов, сценски покрет и кореографију ради Сташа Зуровац, композитори су Најџел Озборн и Давор Роко, а за сценски говор задужена је др Љиљана Мркић Поповић. Играју: Бранка Катић, Вања Ненадић, Милош Петровић Тројпец, Марко Тодоровић, Нађа Секулић, Јово Максић, Никола Малбаша, Милош Лазаров и Бојана Стојковић
