27.3.2022
.
“Драги пријатељи,Док свет, прикључен на инфузију нових вести, из трена у трен и сата у сат чека нову капљицу, могу ли позвати све нас ствараоце да закорачимо у наш истински простор, нашу сферу, нашу перспективу епског времена, епских промена, епске свести, епских промишљања, епских визија?Живимо у једном епском раздобљу људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо по питању односа људи према себи самима, једни према другима, и према нељудским световима готово су изван досега наше способности да их спознамо, артикулишемо, о њима говоримо и изражавамо се.Не живимо у 24-сатном циклусу вести, него на рубу времена. Новине и медији у потпуности су неопремљени и неспособни да се носе с искуствима која проживљавамо.Где можемо пронаћи језик, покрете и слике које би могле да нам омогуће да спознамо дубинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да уобличимо садржај наших живота, не као репортажу, него као искуство?Позориште је уметност искуства.У свету преплављеном огромним медијским кампањама, симулираним искуствима, туробним предвиђањима, како можемо посегнути са оне стране бесконачних низова бројки и искусити светост и бескрај једног јединог живота, једног јединог екосистема, пријатељства, снопа светлости на страном небу? Две године ЦОВИЂа пригушиле су нам осећаје, сузиле животе, раскинуле односе и вратиле нас на необичну почетну тачку људског заједничког живота.Какво семе ваља садити у овим годинама, а које израсле, инвазивне корове морамо најзад у потпуности уклонити? Толики људи живе на ивици. Толико се насиља распламсало, ирационално и неочекивано. Толики су уврежени системи раскринкани као структуре непромењиве окрутности.Где су наше свечаности сећања? Што нам је потребно да бисмо памтили? Који су то ритуали који нам омогућавају да свет замислимо поново, да покушамо да увежбамо кораке које никад пре нисмо учинили?Позоришту епске визије, сврхе, оздрављења, обнове и бриге потребни су нови ритуали. Не треба да нас забавља. Треба да нас окупи. Треба да делимо простор, и треба да негујемо заједнички простор. Потребни су нам заштићени простори истинског слушања и једнакости.Позориште је стварање, на Земљи - простора једнакости између људи, богова, биљака, животиња, капљица кише, суза, и препорода. Простор једнакости и истинског слушања осветлиће скривена лепота коју у животу одржава суштинска међуигра опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења.У делу “Аватамсака Сутра” Буда наводи десет облика великог стрпљења у људском животу. Један од најмоћнијих је Стрпљење да спознамо све као опсену. Позориште одувек представља световни живот као неку опсену, што нам омогућава да надвладамо људске илузије, заблуде, слепило и порицање и досегнемо јасноћу и снагу које ослобађају.Толико смо уверени у оно што проматрамо и наш начин на који то проматрамо да ускраћујемо себи могућност да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, друге приступе, невидљиве односе и безвременске повезаности.Ово је време да до сржи освежимо наше умове, чула, нашу машту, наше историје, али и наше будућности. Тај задатак не могу да остваре изоловани људи радећи одвојено. То је посао који морамо обавити заједно. Позориште је позив да тај посао радимо заједно.Хвала вам од свег срца на вашем раду”.
