23.6.2023
.
За редитеља Лијешевића прича о Фаусту “не само да је актуелна, него мислим да ће временом бити све актуленија и да ће се у наредним вековима све више препознавати. Имамо човека и човечанство које стално хоће још, стално је незадовољно, колико год да постигне хоће даље, више, хоће ван граница онога што му је дато и што му припада, хоће све по сваку цену. Када не може да изађе из тих граница онда се љути, прибегава другим, алтенативним путевима да би освојио то што жели. Код Фауста је то магија да би открио ‘шта је то у сржи што на окупу васиону држи’. То је тај свет који стално иде напред, све брже и брже, хоће све да разложи, у све да проникне. Свака тајна се мора разоткрити, све се мора приграбити за себе. А на крају тог пута наступа неко ништавило. Тај човек се осврне и види да је стигао нигде, швати: ‘Знам само оно што сам знао и пре’. Онда наступа криза, осећање као да је живот промашен, као да је улудо провео све те године образовања, трагања. Свега има, све је пробао, све сазнао, а једина ствар коју није искусио је љубав”, сматра Лијешевић. “Када човек дође до ништавила, када се суочи са собом и када му се учини да нема ништа - постаје терен за ђавола. Онда му ђаво куца на врата и каже: ‘Ајде да ти ја нешто покажем’. Фауст каже: ‘Не бојим се ђавола нити пакла’. То је човек који се не боји зла, али искуство нас учи да се зла треба бојати. Он улази у борбу са ђаволом. То баш и ње продаја душе ђаволу, није ни пакт, то је опклада. Али улазак у опкладу или било какав дијалог са ђаволом обично не завршава добро, јер ђаво има ђаволску интелигенцију. Ђаво је продукт овог света. Из те човекове опкладе - рвања са ђаволом, обично страдају неки други људи, они до којих нам је стало, људи који нису ушли у то. Својим деловањем тај човек не штети толико себи колико уништава живот својих ближњих или оних које воли”, додао је он.“Овај текст је ризница мудрости. Веома сам задовољан што смо се ухватили тог комада, што је управа БДП-а тражила да се наша идеја реализује овде и сада. Право је време за тај комад о убрзању. Убрзање води у пропаст и трагедије. Наше генерације сведоче овом ненормалном убрзавању живота до којег доводе развој технологије, виртуелне стварности, тако брзи преноси података... У представи се радња дешава у време када је текст написан, али са асоцијацијама на ово време. Радили смо текст из прошлости са искуством данашњег времена. Прича са ‘(Пра)Фаустом’ почела пре десетак година”. Рекао је тада Светозару Цветковићу да би волео да једног дана раде тај комад. Југ Радивојевић је чуо за идеју и инсистирао да то буде сада”, објаснио је Борис Лијешавић.“Плашио сам се овог рада, а имао сам и тешку сезону, али љубав према том материјалу и ови дивни глумци су ми давали снагу. Захвалан сам што сам поново у БДП-у, где сам имао многе лепе тренутке”, завршио је редитељ.Драматург Федор Шили објаснио је да је реч о првобитној Гетеовој верзији “Фауста” коју је писао када је имао 20 година. “То је заправо фрагмент, па смо додали и неке делове ‘Фауста’ да бисмо испричали целину. Али задржали смо суштину и дух ‘(Пра)Фауста’, који је једна мало романтичарска драма”, додао је.Светозар Цветковић , који игра Фауста, био је пред великим изазовом. “Размишљао сам да не би требало ово да радим. Када је чуо шта ћу да играм, Воја Брајовић ми је рекао: ‘Да ли си ти нормалан? Ја сам то покушао пре 20 година у Народном позоришту и изашао из поделе. Другом приликом сам питао мог идола Радета Шербеџију зашто никада није радио Гетеа. Одговорио је: ‘Нисам ја довољно добар глумац за Гетеа’. Али, захваљујући Борису и свима у глумачком ансамблу, шватио сам да нешто можемо да направимо, што је одраз онога што је наш данашњи Фауст. Хвала БДП-у што је чекало две године да се окупимо. Мислим да ово има смисла”, прича Цветковић.Насупрот Фаусту је Мефисто, кога тумачи Озрен Грабарић. “Борис ми је рекао да се Мефистова демонска нарав остварује с позитивном енергијом и покретач је важних процеса у комаду. Мефисто није једно константно лице, него је метаморф, лице које се мења. Јер, зло долази у различитим облицима, често га је тешко препознати. То је једна од идеја представе. Велики је ужитак ово играти. Дивно ми је било са овом екипом. У БДП-у се сваки пут осећам као да сам дома. Атмосфера је заиста пријатна”, испричао је Грабарић.Ива Илинчић за улогу Маргарете је објаснила да њен лик страда, али да она у процесу рада није страдала. “На почетку ме је било страх. Гете ми је на факултету био досадан, али овде је све тако лагано дошло на своје. Прича је разумљива и занимљива. Сетила сам се шта је то класика и шта је стих. Ретко се то данас ради. Срећна сам што сам део такве представе”, рекла је она.Мирјана Карановић је рекла да јој је “легла улога Марте. Она је комшиница. Другачија је од Маргарете која има трагичну судбину. Марта се дочека на ноге шта год да јој се деси. Јака је да све то преживи. Ја бих код Бориса играла било коју, и малу улогу. Знала сам да с њим не може да буде досадно и да није редитељ-тиранин. Пажљив је према глумцима, увек вам дода неко решење, а отворен је и за ваш предлог. Волим такве редитеље. Поред њих осећам да сам заиста нешто и креирала. Волим да играм са Цвелетом, а и да упознајем нове глумце. Глумачка породица ми се проширила”, рекла је она.Комад је превео Бранимир Живојиновић, сценограф је Александар Денић, костимографкиња Марина Сремац, композитори Стефан Ћирић и Давид Клем, за кореографију и сценски покрет била је задужена Соња Вукићевић, а за сценски говор др Љиљана Мркић Поповић. Играју: Светозар Цветковић, Озрен Грабарић, Иван Томић, Даниел Сич, Иван Зарић, Мирјана Карановић, Ива Илинчић и Станислава Сташа Николић.Претпремијера је 24. јуна на Великој сцени БДП-а.
