Vest | 03. марта 2021.

ŽIVOTNI I POZORIŠNI (U)SPOMENAR

Beogradsko dramsko pozorište nedavno je, vezano za najavljenu izdavačku delatnost, objavilo knjigu neobičnog naslova – „Teatrarijum“, Sava Radovića, dramskog umetnika i dugogodišnjeg člana Kuće.

Kroz hronološki dosledno ispraćen niz anegdota, Radović prenosi intimne pripovesti odrastanja, dokumentarnu sliku vremena i društveno-političkih prilika tokom kojih je stasavao i sazrevao, niz pozorišnih prilika i neprilika kojima je svedočio, te „Teatrarijum“ predstavlja duhovito i sentimentalno štivo o autentičnoj glumačkoj sudbini, ali i teatarskom životu poslednjih četrdeset godina. Arhivske fotografije (iz pozorišnih i privatnih zbirki) dodatno obogaćuju ovu neuobičajenu knjigu sećanja.

„(…) Zbog neuhvatljivosti i neponovljivosti pozorišne igre, anegdota je jedan poseban vid izražavanja u pokušaju da se ostavi nekakav trag o pozorištnicima. Moje priče, na različite načine vezane za glumu i teatar, nazvao sam TEATRARIJE, a njihovu zbirku TEATRARIJUM“, zapisao je u „Prologu“ Savo Radović.

Kroz njegove zapise ne upoznajemo samo dramskog umetnika, njegov pedagoški rad, teatarsko okruženje, doba u kom je stvarao, već i novi, kako to recenzent dr Nikola Bijelić u pogovoru zaključuje, „sasvim osoben književni žanr“.

ТЕАТАР У СРЦУ ГЛУМЦА
(Саво Радовић, Театраријум, збирка театрарија, Београд, 2021.)

На помен имена Сава Радовића, сетићемо се његових бројних улога које је одиграо у позоришту и на филму. У свим вековима и временима, прва асоцијација за глумца ће бити театар. Његов театар у коме живи и са којим живи. Театар који је жила куцавица сваког глумца. Театар који није грађевина, него живи театар људи који су у њега узидали себе и свој таленат. Београдско драмско позориште је други дом Сава Радовића. Иза глумца и позоришта стоје небројене припреме, пробе и велике улоге одигране на одскочним животним даскама, на којима је заједно са својим колегама, градио театраријум и историју српског, југословенског и београдског позоришног живота. Саживљен са Београдским драмским позориштем, Радовић је направио искорак више, одваживши се да дуг одужи и неким новим генерацијама и остави запис о животу ове установе. У коауторству са доцентом доктором Николом Бијелићем, професором француске књижевности Филозофског факултета у Нишу, 2017. године објавио је значајно дело под називом Седамдест сезона позоришта на Црвеном крсту. Овом монографијом сачувао је од заборава један вредан период историје и дао немерљив допринос у изучавању позоришног стваралашта у нашој земљи. Схвативши суштину и вредност подухвата није се зауставио, него се одлучио да нит настави, и публици и стручној јавности подари још једно дело посвећено Београдском драмском позоришту. Три и по деценије рада није мали период, оне нису само протекле године записане у радној књижици, нити су само остварене улоге. Те три и по деценије глумчевог живота су театар који непрекидно куца у његовим грудима. Са великом љубављу и ентузијазмом отворио је срце и душу и на папир преточио своја сећања у књигу која је пред публиком. Насловио је књигу Театраријум, кованицом у којој је сажео све речи којима се описује живот позоришта, како би заголицао машту читалаца.
Богато опремљена књига, штампана у А4 формату, како се у најчешће случајева штампају монографије, обима 150 страна, исписана је књижевном формом кратке приче, подељена у осам поглавља која хронолошки везују у једну целину живот позоришта и живот глумца. Писање паралелних биографија позната је форма још у Старом веку код Плутарха, али Театраријум у неким моментима може само да нас подсети јер се истиче новим стилом и временом у коме је и настало. Живот позоришта тече попут реке, а глумац као притока, у њу се улива и са њом саживљава. Тако је глумац део театра, а театром теку глумци. Протичу улоге, сцене се мењају као годишња доба. Публика непрекидно срцем и длановима одржава вибрације и откуцаје срца глумца и театра.
Онако како је и чувени Борислав Михајловић Михиз свој запис живота назвао Аутобиографије о другима, овом књигом прича глумац Саво Радовић изнедрио је нови облик у исписивању животописа. За разлику од Михиза, он је исписао аутобиографију Београдског драмског позоришта испреплетану са својим животом. Из садржаја закључујемо о ком времену се ради: Факултет драмских уметности, Југословенска народна армија, Београдско драмско позориште, Владан Милунов Гајовић, Глумац луткар, Отац Павле, Ин меморијам, Под разно, Епилог.
Генeрација глумаца, коју је на Факултету драмских уметности као класу водио професор Миленко Маричић, данас је публици веома препознатљива. Имена која следе сама говоре: Љиљана Благојевић, Мира Карановић, Лепомир Ивковић, Стела Ћетковић, Мерима Исаковић, Бранка Стојковић, Милутин Мима Караџић, Тихомир Арсић и Саво Радовић. Сигуран сам да су због њих многи постали верна публика и пратиоци југословенске и српске кинематографије и позоришног стваралаштва. Ова генерација као и други глумци у овим причама имају главне улоге написане пером свог колеге са класе и из позоришта. Пишући књигу, аутор је публици омогућио да стане иза завесе. Упитни и знатижељени поглед публике добио је одговор шта се дешава пре и после представа, на паузама филмских снимања. Не желећи да прави поређење са другима, јер су многи писали о животу глумаца, Саво Радовић је желео и написао нешто другачије. У томе је и успео. Уместо бележења анегдота, он је прешао у документарну књижевност. Свака од ових прича може да вас подједнако растужи или насмеје. Његове приче нису само препричавање догађаја, нису само приче, не буде носталгију и нису чист аутобиографски запис. Свака од педесет и девет прича је исписана језиком писца, приповедача, а не глумца. На крају стоји неочикаван обрт који даје закључну форму о њеним јунацима у стилу по коме је и аутор јединствен.
Наш народ каже: Живот пише драме. Некада је довољно само пренети на папир преживљено и доживљено. Та спонтаност је у Театраријуму уочљива. Прича под називом Кружење књиге типичан је пример ове народне изреке. Почиње пре три и по деценије, а завршава се у нашем времену. Међутим, она је само завршена на папиру. У глумцу ова прича наставља да живи. Сусрет младог глумца са старијим колегама, попут Гидре Бојанића, за аутора је представљало невероватно искуство. Снимање тв серије Последњи чин и Гидрина представа на паузама у кафани, поставиће бројна питања младом глумцу. Одслужење војног рока за глумце је била на неки начин привилегија. Постојао је простор да се у униформи колико толико баве својом професијом, јер су се правила службе морала поштовати. Популарност српских глумаца у Хрватској на веома занимљив начим представиће војничком причом Лијево од Весне Чипчић и маестралним закључком: Врућ ветар је дувао од Црвеног крста до западних граница наше Социјалистичке Федеративне Југославије. Приповедајући о својим почецима, првим улогама и сарадњи са великанима позоришне сцене, Саво као већ формиран глумац у причи Крсна слава позоришта, на крају исписује веома дирљиву реченицу: „Наше позориште је, као и хришћанска заједница живих и мртвих. Радо се сећамо оних који су се упокојили, често их спомињемо, а њихова дела су уткана у више од седамдесет сезона на Црвеном крсту.“ Читајући Театраријум у сваком од читалаца сигурно ће се покренути лавина сећања на неку од помињаних представа или на неке од глумаца који више нису међу нама. Поглавље Ин меморијам је ауторово сећање на Милана Ерака, Милана Томића, Бату Стојковића, Раду Којачиновића, Милета Станковића, Ивана Шебаљу, Радета Марковића. Међу овим великим именима наћи ће се и две дирљиве приче о наставници Љубинки Арсовић и Михаилу Радовићу, глумчевом оцу. Под разно је претпоследње поглавље књиге у коме Саво Радовић говори о свом пореклу и прецима. Љубав према роду и племену код њега је непрекидно присутна. Бањани, старохерцеговачко и црногорско племе, за Радовића су незаобилазна тема. Добијање потврде о држављанству из очевог родног места, из месне канцеларије на Велимљу, као и поносно представљање породичног родослова од шеснаест генерација почев од 1460. године до данас, увезане су у причу о театру. Нескривена је и његова срећа и задовољство што је тумачио улогу сердара Блажа Радовића у тв серији Вук Караџић, као и учешће на данима Марка Миљанова у Подгорици. У последњем поглављу, епилогу, аутор нам је донео причу под насловом У дуету са патријархом. Глумац га је даривао стиховима и плакетом, а патријарх њега својом једноставношћу и светошћу. Једини видљиви траг је посвета и потпис на Новом завету. Слушао сам о његовој мудрости, скромности, аскетизму….а доживео нешто о чему никада пре, ни касније нисам чуо.
Поред књижевног, ова књига има документарни карактер. Уређена је тако да сваку причу прати фотографија догађаја тако да читалац има живу слику о причи коју чита. Излазак докумената и фотографија из породичних албума, трајно је сведочанство о животу глумца и његових колега у позоришту. Са свим поменутим елементима документарним, књижевним, историјским, биографским и аутобиографским, дело Сава Радовића надрасло је збирку анегдота и отворило ново поглавље у писању, управо како ју је и рецензент др Никола Бјелић насловио- Театрарија, нови књижевни жанр.
Даровит и препун животног и глумачког искуства Саво Радовић је закорачио у свет књижевне и документарне прозе. Надмашио је и своја, и очекивања читалаца. Надамо се да ћемо ускоро имати прилику да читамо неко ново дело.

Павле Орбовић