ŽIVOTNI I POZORIŠNI (U)SPOMENAR

Kroz hronološki dosledno ispraćen niz anegdota, Radović prenosi intimne pripovesti odrastanja, dokumentarnu sliku vremena i društveno-političkih prilika tokom kojih je stasavao i sazrevao, niz pozorišnih prilika i neprilika kojima je svedočio, te „Teatrarijum“ predstavlja duhovito i sentimentalno štivo o autentičnoj glumačkoj sudbini, ali i teatarskom životu poslednjih četrdeset godina. Arhivske fotografije (iz pozorišnih i privatnih zbirki) dodatno obogaćuju ovu neuobičajenu knjigu sećanja.

„(…) Zbog neuhvatljivosti i neponovljivosti pozorišne igre, anegdota je jedan poseban vid izražavanja u pokušaju da se ostavi nekakav trag o pozorištnicima. Moje priče, na različite načine vezane za glumu i teatar, nazvao sam TEATRARIJE, a njihovu zbirku TEATRARIJUM“, zapisao je u „Prologu“ Savo Radović.

Kroz njegove zapise ne upoznajemo samo dramskog umetnika, njegov pedagoški rad, teatarsko okruženje, doba u kom je stvarao, već i novi, kako to recenzent dr Nikola Bijelić u pogovoru zaključuje, „sasvim osoben književni žanr“.

TEATAR U SRCU GLUMCA
(Savo Radović, Teatrarijum, zbirka teatrarija, Beograd, 2021.)

Na pomen imena Sava Radovića, setićemo se njegovih brojnih uloga koje je odigrao u pozorištu i na filmu. U svim vekovima i vremenima, prva asocijacija za glumca će biti teatar. Njegov teatar u kome živi i sa kojim živi. Teatar koji je žila kucavica svakog glumca. Teatar koji nije građevina, nego živi teatar ljudi koji su u njega uzidali sebe i svoj talenat. Beogradsko dramsko pozorište je drugi dom Sava Radovića. Iza glumca i pozorišta stoje nebrojene pripreme, probe i velike uloge odigrane na odskočnim životnim daskama, na kojima je zajedno sa svojim kolegama, gradio teatrarijum i istoriju srpskog, jugoslovenskog i beogradskog pozorišnog života. Saživljen sa Beogradskim dramskim pozorištem, Radović je napravio iskorak više, odvaživši se da dug oduži i nekim novim generacijama i ostavi zapis o životu ove ustanove. U koautorstvu sa docentom doktorom Nikolom Bijelićem, profesorom francuske književnosti Filozofskog fakulteta u Nišu, 2017. godine objavio je značajno delo pod nazivom Sedamdest sezona pozorišta na Crvenom krstu. Ovom monografijom sačuvao je od zaborava jedan vredan period istorije i dao nemerljiv doprinos u izučavanju pozorišnog stvaralašta u našoj zemlji. Shvativši suštinu i vrednost poduhvata nije se zaustavio, nego se odlučio da nit nastavi, i publici i stručnoj javnosti podari još jedno delo posvećeno Beogradskom dramskom pozorištu. Tri i po decenije rada nije mali period, one nisu samo protekle godine zapisane u radnoj knjižici, niti su samo ostvarene uloge. Te tri i po decenije glumčevog života su teatar koji neprekidno kuca u njegovim grudima. Sa velikom ljubavlju i entuzijazmom otvorio je srce i dušu i na papir pretočio svoja sećanja u knjigu koja je pred publikom. Naslovio je knjigu Teatrarijum, kovanicom u kojoj je sažeo sve reči kojima se opisuje život pozorišta, kako bi zagolicao maštu čitalaca.
Bogato opremljena knjiga, štampana u A4 formatu, kako se u najčešće slučajeva štampaju monografije, obima 150 strana, ispisana je književnom formom kratke priče, podeljena u osam poglavlja koja hronološki vezuju u jednu celinu život pozorišta i život glumca. Pisanje paralelnih biografija poznata je forma još u Starom veku kod Plutarha, ali Teatrarijum u nekim momentima može samo da nas podseti jer se ističe novim stilom i vremenom u kome je i nastalo. Život pozorišta teče poput reke, a glumac kao pritoka, u nju se uliva i sa njom saživljava. Tako je glumac deo teatra, a teatrom teku glumci. Protiču uloge, scene se menjaju kao godišnja doba. Publika neprekidno srcem i dlanovima održava vibracije i otkucaje srca glumca i teatra.
Onako kako je i čuveni Borislav Mihajlović Mihiz svoj zapis života nazvao Autobiografije o drugima, ovom knjigom priča glumac Savo Radović iznedrio je novi oblik u ispisivanju životopisa. Za razliku od Mihiza, on je ispisao autobiografiju Beogradskog dramskog pozorišta isprepletanu sa svojim životom. Iz sadržaja zaključujemo o kom vremenu se radi: Fakultet dramskih umetnosti, Jugoslovenska narodna armija, Beogradsko dramsko pozorište, Vladan Milunov Gajović, Glumac lutkar, Otac Pavle, In memorijam, Pod razno, Epilog.
Generacija glumaca, koju je na Fakultetu dramskih umetnosti kao klasu vodio profesor Milenko Maričić, danas je publici veoma prepoznatljiva. Imena koja slede sama govore: Ljiljana Blagojević, Mira Karanović, Lepomir Ivković, Stela Ćetković, Merima Isaković, Branka Stojković, Milutin Mima Karadžić, Tihomir Arsić i Savo Radović. Siguran sam da su zbog njih mnogi postali verna publika i pratioci jugoslovenske i srpske kinematografije i pozorišnog stvaralaštva. Ova generacija kao i drugi glumci u ovim pričama imaju glavne uloge napisane perom svog kolege sa klase i iz pozorišta. Pišući knjigu, autor je publici omogućio da stane iza zavese. Upitni i znatiželjeni pogled publike dobio je odgovor šta se dešava pre i posle predstava, na pauzama filmskih snimanja. Ne želeći da pravi poređenje sa drugima, jer su mnogi pisali o životu glumaca, Savo Radović je želeo i napisao nešto drugačije. U tome je i uspeo. Umesto beleženja anegdota, on je prešao u dokumentarnu književnost. Svaka od ovih priča može da vas podjednako rastuži ili nasmeje. Njegove priče nisu samo prepričavanje događaja, nisu samo priče, ne bude nostalgiju i nisu čist autobiografski zapis. Svaka od pedeset i devet priča je ispisana jezikom pisca, pripovedača, a ne glumca. Na kraju stoji neočikavan obrt koji daje zaključnu formu o njenim junacima u stilu po kome je i autor jedinstven.
Naš narod kaže: Život piše drame. Nekada je dovoljno samo preneti na papir preživljeno i doživljeno. Ta spontanost je u Teatrarijumu uočljiva. Priča pod nazivom Kruženje knjige tipičan je primer ove narodne izreke. Počinje pre tri i po decenije, a završava se u našem vremenu. Međutim, ona je samo završena na papiru. U glumcu ova priča nastavlja da živi. Susret mladog glumca sa starijim kolegama, poput Gidre Bojanića, za autora je predstavljalo neverovatno iskustvo. Snimanje tv serije Poslednji čin i Gidrina predstava na pauzama u kafani, postaviće brojna pitanja mladom glumcu. Odsluženje vojnog roka za glumce je bila na neki način privilegija. Postojao je prostor da se u uniformi koliko toliko bave svojom profesijom, jer su se pravila službe morala poštovati. Popularnost srpskih glumaca u Hrvatskoj na veoma zanimljiv načim predstaviće vojničkom pričom Lijevo od Vesne Čipčić i maestralnim zaključkom: Vruć vetar je duvao od Crvenog krsta do zapadnih granica naše Socijalističke Federativne Jugoslavije. Pripovedajući o svojim počecima, prvim ulogama i saradnji sa velikanima pozorišne scene, Savo kao već formiran glumac u priči Krsna slava pozorišta, na kraju ispisuje veoma dirljivu rečenicu: „Naše pozorište je, kao i hrišćanska zajednica živih i mrtvih. Rado se sećamo onih koji su se upokojili, često ih spominjemo, a njihova dela su utkana u više od sedamdeset sezona na Crvenom krstu.“ Čitajući Teatrarijum u svakom od čitalaca sigurno će se pokrenuti lavina sećanja na neku od pominjanih predstava ili na neke od glumaca koji više nisu među nama. Poglavlje In memorijam je autorovo sećanje na Milana Eraka, Milana Tomića, Batu Stojkovića, Radu Kojačinovića, Mileta Stankovića, Ivana Šebalju, Radeta Markovića. Među ovim velikim imenima naći će se i dve dirljive priče o nastavnici Ljubinki Arsović i Mihailu Radoviću, glumčevom ocu. Pod razno je pretposlednje poglavlje knjige u kome Savo Radović govori o svom poreklu i precima. Ljubav prema rodu i plemenu kod njega je neprekidno prisutna. Banjani, starohercegovačko i crnogorsko pleme, za Radovića su nezaobilazna tema. Dobijanje potvrde o državljanstvu iz očevog rodnog mesta, iz mesne kancelarije na Velimlju, kao i ponosno predstavljanje porodičnog rodoslova od šesnaest generacija počev od 1460. godine do danas, uvezane su u priču o teatru. Neskrivena je i njegova sreća i zadovoljstvo što je tumačio ulogu serdara Blaža Radovića u tv seriji Vuk Karadžić, kao i učešće na danima Marka Miljanova u Podgorici. U poslednjem poglavlju, epilogu, autor nam je doneo priču pod naslovom U duetu sa patrijarhom. Glumac ga je darivao stihovima i plaketom, a patrijarh njega svojom jednostavnošću i svetošću. Jedini vidljivi trag je posveta i potpis na Novom zavetu. Slušao sam o njegovoj mudrosti, skromnosti, asketizmu….a doživeo nešto o čemu nikada pre, ni kasnije nisam čuo.
Pored književnog, ova knjiga ima dokumentarni karakter. Uređena je tako da svaku priču prati fotografija događaja tako da čitalac ima živu sliku o priči koju čita. Izlazak dokumenata i fotografija iz porodičnih albuma, trajno je svedočanstvo o životu glumca i njegovih kolega u pozorištu. Sa svim pomenutim elementima dokumentarnim, književnim, istorijskim, biografskim i autobiografskim, delo Sava Radovića nadraslo je zbirku anegdota i otvorilo novo poglavlje u pisanju, upravo kako ju je i recenzent dr Nikola Bjelić naslovio- Teatrarija, novi književni žanr.
Darovit i prepun životnog i glumačkog iskustva Savo Radović je zakoračio u svet književne i dokumentarne proze. Nadmašio je i svoja, i očekivanja čitalaca. Nadamo se da ćemo uskoro imati priliku da čitamo neko novo delo.

Pavle Orbović