ŽIVOT SATKAN OD ILUZIJA

Mada se BDP proslavilo izvođenjem najnovijih dela tada savremenih američkih realista pedesetih godina prošlog veka, pripadnika pravca tzv „neudobnog pozorišta“, a „Zlatno doba“ našeg teatra obeležila je kultna predstava „Mačka na usijanom limenom krovu“ upravo Tenesi Vilijemsa, te je igrano i još šest njegovih drugih naslova, sam „Tramvaj“ nikada nije bio insceniran.
Komad se smatra najizvođenijim tekstom ovog pisca od brodvejske premijere 1947. godine, koja je odigrana gotovo devetsto puta. Reditelj Elija Kazan je 1951. snimio i filmsku verziju, koja je nagrađena sa 4 Oskara.
Kako je dramaturg predstave Željka Udovičić Pleština zapisala: “Tramvaj zvani želja” dramsko je delo koje je literarna faktografija svrstala među klasike gotovo u trenutku njegovog nastanka, učinivši tako verovatno njegovu tadašnju aktuelnost svevremenom i otvorenom prepoznavanju i danas i ovde. Tenesi Vilijams je pisac koji već 1948. za ovu dramu dobija Pulicerovu nagradu, prvu od čak tri. Vilijams u vožnji našim “Tramvajem” progovara glasnim jezikom o temama koje su ga mučile, o slabostima koje su bile sastavni deo njegove egzistencije: mentalna labilnost, homoseksualnost, alkoholizam. U ovom se “Tramvaju” problematizuju i neka danas vrlo važna pitanja, pitanja koja se tiču položaja žene u savremenom društvu. Vilijams bi, da je danas naš stvarni, a ne samo literarni savremenik bio poznat i priznat zagovornik ženske emancipacije. No osim hrabrosti da progovori o zabranjenom, osim sposobnosti da nas natera da prepoznamo probleme likova koji ga s nama nesebično dele, pisac govori o trenutku kada jedno vreme zauvek prolazi i nestaje, a drugo, novo, dolazi. Sukob starog i novog očitava se pre svega i kao sukob dva svetonazora. Imamo li mi pravo verovati da iluzija može biti sastavni deo života, da još uvek ima mesta za ljubav u ovome svetu koje se odriče, stidi emocija. Iluzije su nam ukinute, potreba za “begom iz stvarnosti u kojoj se ne osećamo ugodno” osujećena. A kako Pisac kaže: Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije”.
Prevod komada uradili su Vera Nešić i Dragoslav Andrić. Autorsku ekipu čine: scenograf Zorana Petrov, kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, scenski pokret i koreografiju radi Staša Zurovac, kompozitori su Najdžel Ozborn i Davor Roko, a za scenski govor zadužena je dr Ljiljana Mrkić Popović. Igraju: Branka Katić, Vanja Nenadić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović, Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković