VIZIJA EPSKOG POZORIŠTA ZA BUDUĆNOST
Pre šezdeset godina Međunarodna organizacija izvođačkih umetnosti (ITI) ustanovila je 27. mart kao Svetski dan pozorišta. Najistaknutiji teatarski stvaraoci sveta upućuju tog dana poruku, a autor ovogodišnje je znameniti američki reditelj Piter Selars, koji se proslavio inovativnim inscenacijama klasičnih, modernih i savremenih muzičkih dela. Njegov rad promoviše snagu umetnosti kao sredstva za isticanje značaja etičke i društvene angažovanosti.
“Dragi prijatelji,
Dok svet, priključen na infuziju novih vesti, iz trena u tren i sata u sat čeka novu kapljicu, mogu li pozvati sve nas stvaraoce da zakoračimo u naš istinski prostor, našu sferu, našu perspektivu epskog vremena, epskih promena, epske svesti, epskih promišljanja, epskih vizija?
Živimo u jednom epskom razdoblju ljudske istorije, a dubinske i značajne promene koje proživljavamo po pitanju odnosa ljudi prema sebi samima, jedni prema drugima, i prema neljudskim svetovima gotovo su izvan dosega naše sposobnosti da ih spoznamo, artikulišemo, o njima govorimo i izražavamo se.
Ne živimo u 24-satnom ciklusu vesti, nego na rubu vremena. Novine i mediji u potpunosti su neopremljeni i nesposobni da se nose s iskustvima koja proživljavamo.
Gde možemo pronaći jezik, pokrete i slike koje bi mogle da nam omoguće da spoznamo dubinske promene i raskole koje doživljavamo? I kako možemo da uobličimo sadržaj naših života, ne kao reportažu, nego kao iskustvo?
Pozorište je umetnost iskustva.
U svetu preplavljenom ogromnim medijskim kampanjama, simuliranim iskustvima, turobnim predviđanjima, kako možemo posegnuti sa one strane beskonačnih nizova brojki i iskusiti svetost i beskraj jednog jedinog života, jednog jedinog ekosistema, prijateljstva, snopa svetlosti na stranom nebu? Dve godine COVID-a prigušile su nam osećaje, suzile živote, raskinule odnose i vratile nas na neobičnu početnu tačku ljudskog zajedničkog života.
Kakvo seme valja saditi u ovim godinama, a koje izrasle, invazivne korove moramo najzad u potpunosti ukloniti? Toliki ljudi žive na ivici. Toliko se nasilja rasplamsalo, iracionalno i neočekivano. Toliki su uvreženi sistemi raskrinkani kao strukture nepromenjive okrutnosti.
Gde su naše svečanosti sećanja? Što nam je potrebno da bismo pamtili? Koji su to rituali koji nam omogućavaju da svet zamislimo ponovo, da pokušamo da uvežbamo korake koje nikad pre nismo učinili?
Pozorištu epske vizije, svrhe, ozdravljenja, obnove i brige potrebni su novi rituali. Ne treba da nas zabavlja. Treba da nas okupi. Treba da delimo prostor, i treba da negujemo zajednički prostor. Potrebni su nam zaštićeni prostori istinskog slušanja i jednakosti.
Pozorište je stvaranje, na Zemlji – prostora jednakosti između ljudi, bogova, biljaka, životinja, kapljica kiše, suza, i preporoda. Prostor jednakosti i istinskog slušanja osvetliće skrivena lepota koju u životu održava suštinska međuigra opasnosti, spokoja, mudrosti, delovanja i strpljenja.
U delu “Avatamsaka Sutra” Buda navodi deset oblika velikog strpljenja u ljudskom životu. Jedan od najmoćnijih je Strpljenje da spoznamo sve kao opsenu. Pozorište oduvek predstavlja svetovni život kao neku opsenu, što nam omogućava da nadvladamo ljudske iluzije, zablude, slepilo i poricanje i dosegnemo jasnoću i snagu koje oslobađaju.
Toliko smo uvereni u ono što promatramo i naš način na koji to promatramo da uskraćujemo sebi mogućnost da vidimo i osetimo alternativne stvarnosti, nove mogućnosti, druge pristupe, nevidljive odnose i bezvremenske povezanosti.
Ovo je vreme da do srži osvežimo naše umove, čula, našu maštu, naše istorije, ali i naše budućnosti. Taj zadatak ne mogu da ostvare izolovani ljudi radeći odvojeno. To je posao koji moramo obaviti zajedno. Pozorište je poziv da taj posao radimo zajedno.
Hvala vam od sveg srca na vašem radu”.
