Vest | 15. maja 2021.

Sloboda nikad veća a prava nikad manja

Intervju sa rediteljem Veljkom Mićunovićem

U SARADNJI sa Novosadskim pozorištem (Ujvideki sinhaz) nastala je predstava čija
je premijera 15. maja na sceni Beogradskog dramskog: reditelj Veljko Mićunović postavlja četvrti naslov na Crvenom krstu (posle predstava „Život je pred tobom”, „Smrt trgovačkog putnika“, „Anđeli čuvari“), ovog puta se odlučio za Josifa Brodskog i „Demokratiju“.
Okupio je petočlanu, može se reći, internacionalnu ekipu, jer u podeli su Ozren Grabarić, Ivana Nikolić, Gabor Pongo, Tamara Aleksić i Arpad Mesaroš.

„Samo podela ima demokratski predznak i napravljena je vrlo „tendenciozno“ kaže reditelj Veljko Mićunović. Jer, predstava se bavi fenomenom demokratije i različitim uglovima gledanja na njenu cuštinu i postulate. Krenuli smo od Josifa Brodskog koji je dao dobar predložak, iako ga nije smatrao pozorišnom komadom.
Pisao je kao da govori jedno lice, ali je delio uloge vrlo konkretno, izvodeći na pozornicu pet likovakoji predstavljaju vrh jedne države.

Šta je siže komada?

„Priča se događa u utopijskoj državi koja je, paradoksalno, apsolutistička. Gotovo trećina vlade je na sceni. odnosno predsednik i njegovi ministri. U nekim segmentima reč je gotovo o „gogoljevskoj“ situaciji. Početak podseća na „Revizora“ kojeg inače, veoma volim i već sam ga radio. Ta, početna situacija je poput atomske bombe:
U autoritarnu državu stiže informacija da je potrebno, gotovo imperativno, da implemeptiraju demokratiju u svoj sistem. Odatle počinje naša predstava koja se bavi
fenomenom demokratije. ulazi se u sukob s njom, njenim načelima i svim onim okolnostima koje bi trebalo da budu prednost. zapravo, stvaraju vsliku muku određenim
strukturama. Poigravamo se sa nizom scena koje imaju svoja poglavlja na putu uvođenja dsmokratije u jedno društvo.
Brodski kaže da paradoks demokratije verovatno leži u tome što „sebe smatra za dobro, pggo večno želi dobro, a u procesu demokratizacije najčešće čnni zlo“.
Svi smo verovali da je ona tvorevina savršeno uređenog sistema koji bi trebalo da pomogne ljudima. Međutim, mnoga su očekivanja izneversna, propuštene šanse, uglavnom su se drupggva (ne samo naša, eks jugoslovenska) našla na vetrometini. Išli smo ka horizontu
koji nam se otvarao kao neki ideal, a zapravo je stalno izmicao. Čini mi se da je nukleus društva u problemu, jer stalno nešto vagamo, stalno smo na nekim tranzicionim
raskrsnicama (Rusija, Kina, Evropa), dok u supggini politički parazitiramo. Nikako da krenemo od svog dvorišta i shvatimo da je njegovo uređenje prva tačka na tom
putu.“

Pandemija je pokazala na delu da se društva koja se deklarišu kao demokratska (i to sa dugom tradicijom), nisu držala nekih osnovnih načela?

„Svetske korporacije propagiraju demokratski priicip i raznolikost među radnicima, s druge strane daju im brutalno niske plate, izrabljuju i ugrožavaju bazična ljudska prava. Najveći igrači to zloupotrebljavaju. Danas postoji gomila demokratskih predstavnika koji su se kao plaštom pod njom sakrili, zapravo je zloupotrebljavaju. Postala je samo dobar izgovor…“

Više ne znamo šta su njeni postulati?

„Ne znamo ni da li je tehnički uopšte moguće taj model uvesti u amoralan, savremsni svet u kome živimo. Zato ne bih želeo da iko posmatra lokalno Josifa Brodskog i
njegovo delo. Ni on, ni ova važna tema nisu to zaslužili.
Verujem da naša predstava mnogo dublje seže u pore društva i ovog problema.

Kada je u istoriji civilizacije demokratija bila najbliža svom idealu?

„Od atinskih vremena. zapravo je deset ljudi odlučivalo o celoj državi. Njen postulat je već sam po sebi, paraloksalno, autoritran. Tako smo došli do današnjeg, apokaliptičnog vremena u kome je sve obezvređeno i nepredvidivo. Cela planeta kuva: bez obzira na to da li pričamo o klimatskim promenama, bolestima, političkim sistemima (koji su u potpupom rasulu), nespremnost najutipajnijih država da sprovedu demokratska načela. Evropi koja se evidentno okreće desno, u svemu tome demokratija postaje neka vrsta slabašne ribe koja više ne zna gde pliva.“

Da li je poraz našeg vremena upravo u njegovom licemerstvu: toliko priče o  pravima, a čovek sve češće „ponižen uvređen”?
Sloboda nikad veća, prava nikad manja… „Sloboda“ izražavanja posgala je samo izgovor za prekršaj, za manipulaciju, prevaru, za svaku vrstu poigravanja sa tuđim životima i vrednostima. Demokratska načela koja bi trebalo da budu čista i jednostavna ne samo da su zloupotrebljena nego su društveno metastazirala u amoralnom pravcu. Toliko,  da više ne znate kako da demokratiju izvučete iz tog gliba. Njeni postulati su i dalje tačni, imaju
precizne okvire, ali su neprimenjivi. Zato postavljamo pitanje da li je danas demokratija prevaziđena…“

 

SLEDEĆI rediteljski angažman našeg sagovornika čeka Srpskom narodnom pozorištu, početkom sledeće sezone.
“ Biće to projekat o Kafki koji će biti sastavljen iz različitih piščevih snova, romana, pisama. Kafka mi je veoma privlačan: on bira to onostrano, to što je malom čoveku velika muka a, zapravo, se tiče svih nas. koja opet do kraja ne može lucidno da se percipira, nego je skrivena… Izuzetno zanimljiv pisac koji je,  s druge strane, prepun realizma emocije, u njegovom delu ima žanrovskih preplitanja. Uostalom, živimo u „kafkijanskim“ vremenima.“

Vukica Strugar