Vest | 28. oktobra 2021.

Štefa na Krstu

Kritika predstave „U raljama života“ iz pera teatrologa Marine Milivojević Mađarev u najnovijem broju nedeljnika „Vreme“

Dubravka Ugrešić je 1981. godine objavila svoj čuveni roman Štefica Cvek U raljama života. Ta godina je izuzetno značajna za istoriju druge Jugoslavije – održane su velike demonstracije na Kosovu počela je društvena, ekonomska i politička dekadencija jugoslovenskog socijalizma dok istovremeno jugoslovenska kultura doživljava briljantan uzlet. Ugrešićkin roman sa sobom nosi svu kompleksnost tog doba. On je postmoderno proigravanje odnosa autor delo čitatelj kroz dekonstrukciju onoga što bi se moglo nazvati “trivijalna ženska kultura druge Jugoslavije” herc romani, ženski časopisi sa rubrikama raznovrsnih saveta (psihološka podrška, praktični saveti za uklanjanje mrlja, spremanje hrane, šnitovi za krojenje). Štefica Cvek raljama života je istovremeno izuzetno zabavno štivo temeljno promišljanje kako obrasci trivijalne književnosti kulture utiču na život književnost. Roman je doživeo veliki uspeh naročito od vremena kada je reditelj Rajko Grlić napravio ekranizaciju raljama života (1984) čijoj realizaciji (kao saradnica na scenariju) je učestvovala autorka romana.
Film slobodno tretira sadržaj romana istovremeno novi medij prebacuje najznačajnije aspekte romana uzimajući u obzir da se ukupna društvena situacija,
od pojave romana do pojave filma, dodatno iskomplikovala. Grlić pravi film o rediteljki populame TV serije sa ljubavnim zapletom (Gorica Popović)i njenoj junakinji Štefici Cvek (Vitomira Lončar). Dve priče rediteljke iz intelektualnih krugova Zagreba osamdesetih njene junakinje, skromne daktilografkinje sa dna
jugoslovenskog srednjeg sloja povezuje potraga za pravom ljubavlju i slika jugoslovenskog društva (sloboda cenzura, autoeenzura, socijalizam konzumerizam, nacionalizam jugoslovenstvo…).

Roman i  film su sa protokom vremena dobili na snazi, značaju mogućim tumačenjima naročito za generaciju blisku tom dobu. Zato se nameću bar četiri pitanja
kada je pitanju prebacivanje U raljama života u pozorište danas i ovde. Kako tretiramo muško-ženske, žensko-ženske odnose iz romana filma danas, četrdeset
godina kasnije? Kako se odnositi prema dekonstrukciji žanra? Kako se odnositi prema činjenici da se roman i film poigravaju intertekstualnošću u kontekstu
sopstvenog medija? Kako danas u Beogradu tretirati činjenicu da su i roman i film deo jugoslovenskog nasleđa nastalog duboko ukorenjenog urbanoj kulturi Zagreba osamdesetih?

Predstava U raljama života se fokusira isključivo na prvo pitanje. u svojoj dramatizaciji i adaptaciji Biljana Srbljanović (saradnica na dramatizaciji je Hristina Mitić, Đorđe Kosić je potpisan kao dramaturg saradnik) je pomerila osnovnu priču romana drame. Radnja predstave se dešava tokom devojačke i momačke večeri koje se stapaju u jednu ludu žurku veče uoči venčanja Šteficine drugarice (i u romanu i u filmu postoji scena kojoj se Štefičina prijateljica udaje, Štefica joj kao drugarica nesebično pomaže). Una Jankov je scenografijom pokušala da dva kontrastna prostora u  filmu (fenomenalno potkrovlje na ekskluzivnoj lokaciji u Zagrebu i skromni stan Štefice Cvek) spoji u jedan prostor koji će istovremeno predstavljati muški i ženski stan.
Previše suprotstavljenih zahteva dovelo je do toga da scenski prostor deluje ilustrativno. s druge strane, taj prostor je dovoljno funkcionalan za ono što je bio
cilj reditelja Andreja Nosova, to je prikazivanje odnosa savremenih urbanih muškaraca i žena kroz igru glumaca. Iva Ilinčić je uspela da u duhu i načinu na koji
igra Šteficu bude bliska filmskoj Štefici Cvek. Ona bez preterivanja igra osetljivo nežno biće koje u grubom svetu pati
jer je emotivna i nesebično se daje svojim drugaricama, koje nju vole, ali i gledaju s visoka jer nije dovoljno uklopljena u urbanu sliku savremene žene. Vesna Čipčić igra Štefičinu tetku koja vazda gubi protezu kao dinamičnu radoznalu ženu koja se kad god je to njoj potrebno koristi činjenicom da je drugi smatraju
starom i daje sebi za pravo da se natura društvu glumeći izlapelu babu, soli pamet mlađim ženama, kada oseti da je
preterala pretvara se da je slaba i nemoćna. Marijana (Dunja Stojanović), Anuška (Vanja Nenadić) su Štefičine najbolje drugarice. One prikazuju raskorak između
patrijarhalnog i modernog kod savremene žene. Vanja Nenadić igra emocionalni rolerkoster kome se nalazi žena na Balkanu koja je vezi sa oženjenim muškarcem, koji se sastoji od koktela strasti, laganja, samoobmanjivanja, besa, osećanja krivice i nemoći da se izađe iz disfunkcionalne veze. Dunja
Stojanović igra ženu koja sebe doživljava kao savremenu, a istovremeno udaju smatra naročitim dostignućem koristi svoju poziciju da s visoka gleda na neudate drugarice. Njen raskorak između patrijarhalnog modernog ogleda se tome što bi ona istovremeno da bude slobodna da prihvati mušku kontrolu da bi došla do titule udate gospođe. Kod muških likova je takođe naglašen sukob modemog i patrijarhalnog. Trokrilni (Luka Grbić) je sirovina u dobro skrojenom odelu.
On svoju muževnost potvrđuje seksualnim predatorstvom i emocionalnim manipulacijom čiji je cilj da koristeći agendu „ti si moderna žena mi smo savremeni ljudi“ za sebe veže što više slobodnih devojaka, da istovremeno sačuva brak. Intelektualac Miloša Petrovića Trojpeca je karikatura hipstera, pasivno-agresivan tip koji se izdaje za suptilnu osobu tj. feministu koji sve oko sebe davi ispraznim filozofiranjem. Šofer Aleksanđra Vučkovića je tip koji se predstavlja kao “normalan“ građanin, dobar drug dok frustraciju leči korišćenjem psihoaktivnih supstanci. Mister Frndić Marka Todorovića je mladoženja koji bi istovremeno hteo da bude savremen (daje sebi i svojoj izbranici slobodu) ali ima opsesivnu potrebu da kontroliše svoju dragu. Kao dramaturško-rediteljski kontrapunkt postavljene su scenekojima Iva Ilinčić Aleksandar Vučković proigravaju šta se dešava kada se jedan par nađe sam svoja četiri zida i/ili sami sa sobom. Ove scene su u kontrapunktu sa glavnim tokom sa stanovišta značenja sa stanovišta tempo-ritma ukazuju da odnosi koji na površini možda izgledaju slobodni i moderni kriju duboke korene u represivnom i opresivnom patrijarhalnom nasleđu koje i dalje živi odnosu savremenih muškaraca i žena.

MARINA MILIVOJEVIĆ MAĐAREV, „VREME“