Vest | 26. decembra 2020.

Pozorišna vakcina u godini kuge

Kritika teatrologa Ivana Medenice predstava „Ružni, prljavi, zli“ i „Jugojugoslavija“ objavljena u nedeljniku NIN.

 

Na samom smo kraju godine koja nas nije zadužila ni u jednom
pogledu, pa tako ni u pozorišnom; naprotiv, urušila nam je
planove, razvejala nade, osujetila iščekivanja. Pre nešto više od godinu
dana, Beogradsko dramsko pozorište
gromoglasno je nastupilo upravo
ambicioznim planovima, ispunilo
nas očekivanjima, te nam dalo nadu da
će se u posustalom pozorišnom ži-
votu Beograda desiti iskorak. Pan-
demija korone bila je glavni razlog
što su planovi desetkovani, ali je
velikim naporom uprave pozorišta,
gostujućih reditelja ansambla kuće
veliki deo zamišljenih projekata,
ipak, uspeo da se realizuje, te BDP
postane beogradska pozorišna vakcina u godini kuge.
Ako se po jutru dan poznaje, onda
je od početnog prizora bilo jasno da
će predstava Ružni, prljavi, zli biti
bitno drugačija od svega što smo,
godinama unazad, gledali u Beogradskom dramskom pozorištu: da će biti
radikalna, savremenog izraza, umetnički ambiciozna… Iz dubine scene
polumraka, mumljajući, krkljajući
praveći kakofoniju predmetima
koje vukljaju sa sobom (dizajn svetla
Andreja Hajdinjaka dizajn zvuka
Marka Kekezovića), prilazi nekakva
ibijevska rasturena vojska ili piča-
movska banda lažnih prosjaka; jednom
rečju, grupa vrlo grotesknih kreatura,
pljunuta slika junaka istoimenog
italijanskog filma iz 1976. godine,
po kome je Slobodan Obradović
napisao ovaj tekst.
Kad spuste tu svoju, očito jedinu
imovinu, njome, kao kučići mokrenjem obeleže teritoriju, ove će
kreature napraviti svojevrsnu instalaciju, metaforu jazbine ili doma
kojem će se svađati, tući, potkradati,
seksualno spopadati…: jednom rečju
živeti. Ti predmeti, odnosno delovi
scenografije, vrlo brižljivo su
izabrani (autor je Aleksandar Denić),
jer svedenim sredstvima, koja su spoj
naturalizma nadrealizma, upečatljivo metaforički mapiraju ovaj
groteskni svet ljudskog dna: ulubleni
frižider u funkciji poljskog kloze-
ta, bračni krevet u ulozi porodičnog ognjišta švalerskog brloga,
sklepana invalidska kolica na
njih nakačen televizor kao ceo svet
najstarije članice čopora… Ovom,
vizuelno auditivno živopisnom
metaforičnom univerzumu poseban,
možda glavni doprinos, daju kostimi Bjanke Acić Ursulov. Oni su
punom žanrovsko-stilskom saglasju
drugim elementima scenskog izraza,
jer povezuju naturalistička groteskna rešenja, te vrše stripovsku
diferencijaciju likova; od kočoper-
nog zeta, neshvaćenog operskog genija
neumornog švalera, umotanog u
šalove dugačkog džempera
koji simulira frak, do njegovog tasta
koji je, kao lenji, zapušteni samouvereni pater familijas, prebacio
ofucani sako preko nečeg što liči
na pidžamu.
Prve njegove reči prilično
uverljivo otkrivaju da je on, zaista,
pater familijas, da je dotična
banda njegova familija; „draga moja
porodico, na k…. vas stavim“. Osim
što razotkrivaju prirodu ove zajed-
nice, one upućuju na središnji
sukob drame, koji pisac Obradović izvodi iz radnje filma Etorea
Skole. Otac jedne bizarne porodice
iz favele oboda Rima, nasilne,
incestuozne, lopovske mizerne
svakom pogledu, naglo se bogati zbog
povrede na radu, ali ništa ne želi
da da svojim bližnjima, sumnjiči ih
da hoće da ga pokradu ubiju, što se
ispostavl.a da nije paranoja već osnovana sumnja. Prateći onu iz filma,
ni radnja drame nije posebno razvije-
na niti fokusirana, svodi se više na
prikaz stanja atmosfere, najveća
nesumnjiva vrednost Obradovićevog
teksta je iskričav, na neodoljivim
lascivnostima vratolomnim obrtima zasnovan verbalni humor.
Ni režija Lenke Udovički nije
izoštrila radnju jasnije izdvojila
glavne teme, već je bila usmerena na
dodatno razigravanje scenske forme.
U tom pogledu, rediteljki je od presudne pomoći bio Staša Zurovac, koji
je veći deo mizanscena fizičkih
radnji koreografski postavio, po-
merajući tako dramsku predstavu ka
koreodrami, i to veoma markantnim prepoznatljivim rukopisom.
U pogledu scenskog pokreta, projekat
Ružni, prljavi, zli asocira, naime,
na kultnu plesnu predstavu Ko to tamo peva čiji je Zurovac autor. Međutim, za razliku od ovog baleta Narodnog pozorišta, predstavu Beogradskog dramskog pozorišta ne izvode plesači, već glumci koji još imaju i, takođe groteskno stilizovane, dramske, neki i pevačke zadatke. upravo to je najveća vrednost ovog smelogo origiialnog poduhvata: spremnostg lumaca da se, predvođeni Ozrenom Grabarićem u odličnoj ulozi grotesknog, naduvanog, ali nimalo naivnog bezoiasnog „velikog meštra sviju hulja“, prepuste istraživanju za njih novog drugačijeg scenskog izraza, te ostvare jednu, u oscilacijama, ipak žanrovsko-stilski kompaktnu, zaokruženu ansambl igru. To postignuće

na planu forme neutralizuje dilemu
šta je, zapravo, glavna tema predstave
da li nas se ona uopšte tiče, jer bi
bilo čisto kritičarsko učitavanje u
njoj prepoznati kritiku kapitalizma ili neku sličnu veliku temu. To
je zato što nam je ova menažerija,
pored odurnosti, veoma simpatična,
ne osuđujemo je, ne vidimo ni koga
ili šta bismo mogli da optužimo za
to što su oni takvi kakvi su.
– Nasuprot nagaženom, grotesknom, kamenu klesapom humoru ove
predstave stoji čipkasta, rafini-
rana, višeznačna, melanholičnim
emocijama prožeta ironija predstave Jugojugoslavija mladog, ali već
afirmisanog nsmačkog dramatičara
reditelja korejskog porekla Bona
Parka. Tekst se zasniva na složenom
preplitanju vremenskih planova,
njima povezanih tipova osećajnosti:
ima tu nenapadne jugonostalgije,
razgradnje mita o posleratnoj Jugo-
slaviji dijalektičkog odnosa distopija utopija, koji je nezavistan od
konkretnog geografskog kulturnog
lociranja. Parkov tekst ima oblik
pripovesti o zemlji Jugojugoslaviji,
koja nastaje po završetku ledenog
doba proisteklog iz katastrofe iz
perioda 2020-2024. godina, na čijem
čelu je mnogovskljeni TO, biće koje je,
pre nego je postalo humanoidno, prvo
ličilo na životinjicu ili zalivs-
ku struju. Kako se iz ovoga već može
naslutiti, nastavak pripovesti to
potvrđuje, Jugojugoslavija ima sve
glavne odlike Titove Jugoslavije, ali
je njen nastanak pomeren u budućnost,
posle ekološke kataklizme koja nam
trenutno preti taj futuristički
državni projekat obuhvata ceo svet:
na primer, u Jugojugoslaviji se nalazi
Vojvodina, ali Ulan Bator.
Pomenuto preplitanje različitih
vrsta osećajnosti odgovarajućih
vrednosnih sudova zasniva se na
jednom, generalno afirmativnom
sećanju na srećno, tolerantno
pravedno društvo kakvim nam se,
nostalgičnoj perspektivi, čini
posleratno društvo u Jugoslaviji.
Međutim, kao što je istaknuto, Par-
kov pogled nije jednoznačan, tako da on
ukazuje na manjkavosti tog društva,
od rane pojave njenih unutrašnjih
neprijatelja do autoritarnosti, ne-
demokratičnosti. Dodatno usložnja-
vanje „fikcionalizovanje“ mita o
posleratnoj Jugoslaviji postiže se
time što se u nju upisuju utopistič-
ke vizije bliske nekim sadašnjim,
levičarskim liberalnim pogledima na svet, ali koje našoj bivšoj
zemlji nisu realno postojale. Tako su
u Jugojugoslaviji glavni pisci sportisti žene, deca se uče nekompetitivnosti (kako da izgube raspravi), insistira se na tome da netalentovani ljudi treba da ostvaruju svoje čežnje
razvijaju (nepostojeće) potencijale za
određene delatnosti.
Ovaj poslednji motiv dobija
najsnažniji književni pozorišni
oblik u priči o osamdesetogodišnjoj
bolničarki, čija je pasija umetničko
klizanje, iako je u potpunosti, dokazano, netalentovana za ovaj sport. Njena
pravična država, koja vodi računa o
željama svojih građana, odlučuje da
je pošalje na Olimpijske igre, da se
takmiči umetničkom klizanju, što
će rezultirati sportskim debaklom,
ali snažnim izrazima gledalačke
podrške ljubavi. Park kao reditelj je ovu scenu rešio tako što dve
starije glumice, Jadranka Selec
Jelena Čvorović Paunović, koje
inače predstavu unose deo ličnih
osećanja vezi sa zemljom u kojoj su
provele veći deo života, pripovedaju
ovu ispovest. Paralelno s tim, mladi
glumac Nikola Malbaša pomaže,
kao baletan scenama podrške, svojoj
takođe mladoj koleginici Isidori
Simijonović, u pravljenju neveštih
klizačkih figura na maloj kocki
leda. Oni ovoj sceni, kao većini
ostalih, nasuprot setno-komič-
nom tonu svojih starijih kolegini-
ca, zadržavaju jedan distancirani,
neutralni, pripovedačkom modusu
bliži ton, što odgovara generacijskoj poziciji nekoga ko se Jugoslavije ne seća. Nadrealni, poetični,
melanholično-ironični ton ove
scene najbolja je lozinka nepreten-
ciozne, samosvojne složene scenske