Vest | 28. маја 2021.

ПОЕТИКА АПСУРДА – критика представе „Демократија“

Представа „Демократија“ Вељка Мићуновића, која од глумаца, на челу са фасцинантним Озреном Грабарићем, тражи тешко замисливу прецизност, поништавање личног и уклапање колективног антијунака данашњице, је редак и драгоцен пример колико далеко и дубоко може позоришна уметност да допре, до истине.

РЕДИТЕЉСКО позориште Вељка Мићуновића је одличној суботичкој „Радничкој хроници“ придодало и „Демократију“, политички сценски памфлет по тексту Јосифа Бродског, са сонговима Слободана Обрадовића (музика Ирена Поповић Драговић).
Овога пута, добили смо упечатљиву, визуелно заводљиву (сцена Марија Калабић), маљевићевску, музички прецизно организовану сценску партитуру. Ивана Николић (као профана министарка културе), Габор Понго (манипулативан министар финансија), Тамара Алексић (свестрана, свемоћна шефица кабинета), Арпад Месарош (типични министар
полиције), актанцијална су група (Ан Иберсфелд), којој командује Председник (Озрен Грабарић).
Председник је тачно „онај око чије се жеље организује радња“, њу у“Демократији“, организује редитељ, својим хируршки прецизним тлоцртом, не глумци. Јер драмске радње, управо нема…
Ова „тешка“ теорија се уводи у причу у представи „Демократија“ из практичних разлога, јер се плакатско позориште не може „измерити“ драмским аршинима (ликови, радња, дијалог…). Оно се овде мери ефектом који је постигло: усвајањем истине да је демократија само јефтина реч, често оправдање за извргавање руглу оних који њу верују. „Курчење“. „Тај човек“. „Демократски рог изобиља“. „Богата земља“. „Колибри“. „Медијска слика“. „Кабаре демократија“. „Наши симболи“. „Избори“. „Реформе“. „Демонстрације“. „Локдаун“.
Препознатљиви су наслови демократског суноврата. Непосредно после унапређења шефице кабинета у министарку правде, Председник командује „Угасите светло“. Претходно понуди да он, исто време, буде опозиција, јер је тако практичније. логичније, „демократији“. Мрак.
својим црним оделима (костимограф Јелена Стокућа), на вечном партију, „демократе“ Јосифа Бродског, Вељка Мићуновића и Слободана Обрадовића постају електрични зечеви, који безглаво (а прецизном физичком радњом) показују пут од намере да се демократија спроведе, до њеног (поетичко) апсурдног уништења. Пароле Бродског путују рутом Обериута, трагом Хармса Веденског, само модерније, не авангардније приказани, јер демократија не сме да стоји на рушевинама ничега. Представа „Демократија“ Вељка Мићуновића, која од глумаца, на челу са фасцинантним Озреном Грабарићем, тражи тешко замисливу прецизност, поништавање личног и уклапање колективног антијунака данашњице, је редак и драгоцен пример колико далеко и дубоко може позоришна уметност да допре, до истине.

Драгана Бошковић, „Вечерње Новости“