Vest | 28. maja 2021.

POETIKA APSURDA – kritika predstave „Demokratija“

Predstava „Demokratija“ Veljka Mićunovića, koja od glumaca, na čelu sa fascinantnim Ozrenom Grabarićem, traži teško zamislivu preciznost, poništavanje ličnog i uklapanje kolektivnog antijunaka današnjice, je redak i dragocen primer koliko daleko i duboko može pozorišna umetnost da dopre, do istine.

REDITELJSKO pozorište Veljka Mićunovića je odličnoj subotičkoj „Radničkoj hronici“ pridodalo i „Demokratiju“, politički scenski pamflet po tekstu Josifa Brodskog, sa songovima Slobodana Obradovića (muzika Irena Popović Dragović).
Ovoga puta, dobili smo upečatljivu, vizuelno zavodljivu (scena Marija Kalabić), maljevićevsku, muzički precizno organizovanu scensku partituru. Ivana Nikolić (kao profana ministarka kulture), Gabor Pongo (manipulativan ministar finansija), Tamara Aleksić (svestrana, svemoćna šefica kabineta), Arpad Mesaroš (tipični ministar
policije), aktancijalna su grupa (An Ibersfeld), kojoj komanduje Predsednik (Ozren Grabarić).
Predsednik je tačno „onaj oko čije se želje organizuje radnja“, nju u“Demokratiji“, organizuje reditelj, svojim hirurški preciznim tlocrtom, ne glumci. Jer dramske radnje, upravo nema…
Ova „teška“ teorija se uvodi u priču u predstavi „Demokratija“ iz praktičnih razloga, jer se plakatsko pozorište ne može „izmeriti“ dramskim aršinima (likovi, radnja, dijalog…). Ono se ovde meri efektom koji je postiglo: usvajanjem istine da je demokratija samo jeftina reč, često opravdanje za izvrgavanje ruglu onih koji nju veruju. „Kurčenje“. „Taj čovek“. „Demokratski rog izobilja“. „Bogata zemlja“. „Kolibri“. „Medijska slika“. „Kabare demokratija“. „Naši simboli“. „Izbori“. „Reforme“. „Demonstracije“. „Lokdaun“.
Prepoznatljivi su naslovi demokratskog sunovrata. Neposredno posle unapređenja šefice kabineta u ministarku pravde, Predsednik komanduje „Ugasite svetlo“. Prethodno ponudi da on, isto vreme, bude opozicija, jer je tako praktičnije. logičnije, „demokratiji“. Mrak.
svojim crnim odelima (kostimograf Jelena Stokuća), na večnom partiju, „demokrate“ Josifa Brodskog, Veljka Mićunovića i Slobodana Obradovića postaju električni zečevi, koji bezglavo (a preciznom fizičkom radnjom) pokazuju put od namere da se demokratija sprovede, do njenog (poetičko) apsurdnog uništenja. Parole Brodskog putuju rutom Oberiuta, tragom Harmsa Vedenskog, samo modernije, ne avangardnije prikazani, jer demokratija ne sme da stoji na ruševinama ničega. Predstava „Demokratija“ Veljka Mićunovića, koja od glumaca, na čelu sa fascinantnim Ozrenom Grabarićem, traži teško zamislivu preciznost, poništavanje ličnog i uklapanje kolektivnog antijunaka današnjice, je redak i dragocen primer koliko daleko i duboko može pozorišna umetnost da dopre, do istine.

Dragana Bošković, „Večernje Novosti“