Vest | 16. октобра 2020.

Панкерски протест против беде материјализма

Ana Tasić, „Politika“

Настао по мотивима истоименог филма Етора Сколе, драмски текст „Ружни, прљави, зли” Слободана Обрадовића доноси двадесет
црнохуморних слика из живота једне многољудне породице коју предводи Ђакинто. Он је опседнут идејом да ће му породица украсти новац од осигурања који крије као змија ноге, док они сви живе као нељуди, на некаквом ђубришту названим домом. Постављању овог комада на сцену Београдског драмског позорипгга, редитељка Ленка Удовички је уобличила вредну представу која се жанровски може одредити као гротеска трагикомедија, са елементима кореодраме музичког театра (композитор Најџел Озборн, кореограф Сташа Зуровац).
Сценска поставка је визуелно опчињавајућа, што се указује одмах, на сјајном почетку, када се из дубине сцене полако појављује чопор људи, чланови Ђакинтове породице. Довлаче се полако на просценијум, налик зомбијима из хорор филмова, гегајући, тетурајући, претећи. Стижу пред нас зарозани, прљави, огавни, са штакама, бебама, точковима, гајбама, пољским ве-цеом (костимограф Бјанка Аџић Урсулов, сценограф Александар Денић). Води их једнооки Ђакинто кога фасцинантно снажно игра Озрен Грабарић, као архетипа зликовца, себичног, похлепног, немарног патер фамилијаса. Сугестивним изразима лица и тела, продорним погледима дијаболичним трансформацијама, он гради лик из дубине сопства, прецизно разорно, до краја предсгаве држећи конце у својим рукама.
Поред изванредног Грабарића, остали глумци су успешно, јаче или блаже стилизовано, представили ову зверску породицу, стварајући шарени мозаик накарадности, коцкицу по коцкицу. Нађа Секулић је Ђакинтова исцеђена, разочарана жена Матилда, чија се младалачка љубав претворила у отровну мржњу. Јово Максић је комички упечатљив као баба Марчела, док је Наташа Марковић чврста, мушкобањаста ћерка Гаитана, Ивана НиколИћ Лизета, друга, веома плодна ћерка са стилизовано уобличеним бебама. Александар Јовановић је такође комички убедљив као син Плиније, крупни трансвестит збуњујуће сексуалне оријентације, Иван Заблаћански је обогаљени Камило, Милан Зарић Ромоло, трећи син неутољивих сексуалних апетита. Ову живописну галерију ексцентричних ликова употпуњује варљиви мужеви и жене, љубавнице, врачаре, зеленашице, сви гротескно, питорескно уобличени:

Дора (Нина Јанковић/Дуња Стојановић), Адолфо (Александар Вучковић), Изида (Ива Илинчић), Розамунда (Марко Гверо), Асунта (Слађана Влајовић), Антонина (Вања Ненадић), Мариа Либера (Јана Милосављевић).
Игра је офанзивно телесна, насртљива наметању жестоке материјалности, прљавштине која изазива одвратност, имајући при томе субверзивни, критички смисао. Та панкерштина ће изазвати нарочито огавно осећање у сцени и којој Ђакинто открива да је новац крио у ве-цеу, вадећи га пред породицу умрљаног изметом.
У погледу те значењски сензуално провокативне одурности, важан сценографски изум је ‘ђакинтов мобилни пољски ве-це, где он често борави, имајући њему чак сексуалне односе. Тај флекави, гадни клозет, маштовито је направљен од офуцаног фрижидера, свака његова појава
изазива гађење. Такође, током развоја догађаја, на базично голој сцени ће му се придружити блиско грозна, штрокава када, као и ве-це шоља.
Све ове агресивне гадости постају речита метафора (нашег) света изврнутог наопачке, вртоглаво снажан критички одраз капиталистичког друштва, тде су новац, имиџ спољашњост све, а суштина, духовност лепота ништа.
Ипак, ти призори нису без противтеже. Као драгоцено важан контраст, на сцену повремено ступа флаутисткиња која изводи нежну, милу музику, коју тумачимо као снолики одраз неког другог света, лепоте протеране из те накарадне фамилије (извођач музике Милена Јанчурић). Она је важан редитељски коментар, или значењска надградња, која даје смисао представи као целини. Симболична је ознака могућности других избора, духовности лепоте које је (увек) могуће негде пронаћи, изван кошмарне беде материјалима.