OPROŠTAJ OD MARKA ŽIVIĆA

“Sećam se jednom smo igrali preferans a on je rekao: „Toliko mi karta ne ide, mora da me negde čeka Žizel Bundšen. Taj osmeh, ta šala, to što je nosio kao štit, kao zaštitni znak, to je ono po čemu ću ga pamtiti”, kazao je Miloš Biković i posvetio mu stihove: „Ti si znao mrak se može najuriti klovnovskim nosom crvenim / A prava se aždaja može ubiti mačem drvenim / Rečju, šalom, pričom, replikom pa i mitom / Kao oružjem, može se braniti zemlja i rekvizitom / O da, besmisao se može premostiti daskama / Žarom iskre iz očiju te bande sa maskama / I da su sila najveća, reči tople, reči blage / vidiš li da za osmeh treba sve više i više snage / I da taj osmeh može otopiti sve smetove / … na vreme videti te jebene tikvene cvetove.“

“Maki, Makroni, Makaroni, Marko, tako sam ga ja zvao. On mene Bodili, Bodice”, kazao je Slobodan Boda Ninković. On je Živića uporedio sa maslačkom. “Onako nežan, krhak, gizdav. Sumnjam da ima nekog ovde ko nije posegao i duvao, rasejao ga. Marko je za mene maslačak. Kad sa nekim delite dva kvadrata, kad se skidate zajedno, onda ste valjda i dovoljno intimni, prisni… Pričali smo dosta, šalili se. Sećam se vrlo dobro koliko bi se Marko povremeno ljutnuo kad sam ja, pokušavajući da čitavu stvar malo razigram, bio i malo van konteksta. Međutim, ta poslednja scena (u predstavi “Anđeli čuvari”) gde on šalje Andriju i Anju u spas a sebe žrtvuje za njihov spas, potpuno govori o tome da tu nije bilo mnogo glume. To je bio Markić”, istakao je on poručivši: “Marko, nije bio ovakav dogovor. Trebalo je uskoro da ti mene ispratiš u penziju, a ja tebe sad ovako pratim”.

Glumac Andrija Kuzmanović je rekao da su se oni družili dosta, pričali svašta, Marko više. “Uvek je nekako vrteo i ponavljao priču, zapravo je želeo da neke naše događaje sačuva od zaborava. Mislim da je u tome uspeo. Nisam nikada imao dilemu da li je on bio moj pravi prijatelj ili nije, ali mislim da sam se par puta, nenamerno, možda čak i ogrešio o njega. Mislim da smo ga mnogi nekako, u nekom trenutku, stavili po strani, to moram da kažem. Zapravo sam shvatio, od kad ga nema, šta je on bio meni i svima nama. On je bio velika beba i njegove oči nisu se promenile verovatno od kad su izašle iz porodilišta”, kazao je Kuzmanović i dodao da bi svašta mogao da priča, i neke anegdote, ali je ipak odlučio da ih sačuva za sebe, jer „nema snage”. Ipak je otkrio da su se između sebe zvali Pepi. “Pepi, hvala ti na svemu, praštaj mi, molim te, ljubi te brat – poručio je pokojnom kolegi. Kuzmanović je otkrio i to da je Živić voleo da neke uloge posveti ljudima kojih više nema. “Marko je voleo da posveti neke uloge ljudima kojih više nema. On je sada otišao kod tih ljudi, a mi ćemo nastaviti da igramo za njega”, kazao je Kuzmanović.

Ivan Tomić istakao je da je Živić bio igra, što je, prema njegovim rečima, presudni kvalitet za glumca. Da je bio profesionalac koji se uvek do kraja davao projektima na kojima je radio. “Bio si prijatelj sa kojim sam delio radosti i patnje u glumačkom životu. Kako bih voleo da se još jednom posvađamo oko replike, pa da se na sledećoj predstavi na našoj sceni pomirimo i da to više ne pominjemo. Polovina sveta koji smo obišli na našim putovanjima danas plače, plačem i ja, jer neće više biti kikotanja po aerodromima. Neće biti boljih mesta u avionu jer su te stjuardese prepoznale, i neće biti promenjenih scena u poslednji čas jer domaćin nije obezbedio odgovarajuću salu. Veoma mi je teško da ovo pišem jer sad stoji crno na belo da neke stvari više nikada neću raditi sa tobom”, rekao je Tomić.

Glumica Milica Zarić oprostila se od rečima: “Da mi tvoji klasići imamo moć da režiramo ovu životnu predstavu, ti bi sada ušetao na scenu koja nosi ime našeg profesora i uzviknuo ono tvoje: A bre, bate, šta ste se zarozali, ‘ajmo, bando, da radimo“. Ona je rekla da se Živić uvek prvo čuo pa video i da im je osmehom uvek bojio lica. “Marko, ti si osmeh, šarm, posvećenost, ludačka radna energija, bezrezervno davanje, bespoštedno davanje, nepresušni duh, Đuza naše klase, najduhovitiji naš drug i osmeh koji leči. Ti si šeret i gospodin čovek, bučan i stidljiv, oči su ti divne, dečačke, sijaju dobrom dušom, sijaju ranjivom dušom. Ti si svetionik dobrog raspoloženja, uveseljavanje beskonačnog, zacenjivanje na sceni, iza scene, u gledalištu. Ti si dar obožavan od publike. Marconi, važni moj, sreća je moja što si me pustio u tvoj svet i samoću, što smo delili tišine u kojima smo se razumeli ćutanjem a i što smo mogli da blebećemo o svemu u zajedničkim šetnjama. Što smo delili scenu i život, pažnju, brigu i smeh. Marko je čista emocija skrivena iza osmeha i osmeh sam. U osmesima ćemo te tražiti i zauvek sačuvati”, rekla je Milica Zarić.

Direktor Beogradskog dramskog pozorišta Jug Radivojević primetio je da nema slučajnosti i da mi ne znamo i ne možemo razumeti zašto se neke nepravde na ovom svetu dešavaju, ali ćemo jednog dana, kada pređemo u drugu dimenziju, razumeti. “Nas su poslednjih meseci napustili Lane, Neša, sada Marko, momci koji su se tako divno smejali, koji su bili divne, plemenite duše, koji su bili pravi uzori za posao kojim se bavimo. Možda je to neka poruka za sve nas. Ako već nema slučajnosti. Kako li će dalje – teško za Beogradsko dramsko, ogroman gubitak, otišao je naš prvak, naše najprepoznatljivije lice u poslednjoj deceniji, bezmalo bi sledeće godine proveo 25 godina veran BDP-u. Ali iz svega ovoga nekako razumeti… kao što Marko reče, nisu život tri kaputa, ali tri osmeha jesu. I više pažnje jedni prema drugma, više razmevanja. Više podrške, upravo sve što su nas naše drage kolege koje su nas napustile očigledno učile. To za njihovog života možda nismo razumeli i videli, ali, kako su nas napustili, postaje nam sve jasnije da je njihov boravak na ovoj zemlji bio takav da su nas podučavali – kazao je Radivojević i dodao da će naći načina da sećanje na Živića večito živi.

Marko Živić je, potom sahranjen na Novom groblju uz emotivan govor Dragan Bjelogrlića i pesmu “Jeleni umiru sami” Poslednje igre leptira. Uz njega je položen kostim iz poslednje predstave koju je odigrao “Let iznad kukavičijeg gnezda”,

“Šta raditi kada ode čovek sa dušom nežne, krhke i davno ranjene srne? Kako reći zbogom tom toplom, širokom i razdraganom osmehu? Kako se oprostiti od te vrcave radosti koja nas je opčinjavala? A u stvari je samo pokušavala da sakrije i zabašuri tužni pogled, svoju nežnost. Ja sad treba da se oprostim od tebe. Treba da ti kažem kako ti sad negde ideš i da te svi mi više nikad nećemo videti, sresti i zagrliti. Kako se to radi? Koje su to reči? Najrađe bih da ti nekako pokažem kako sam te puno voleo, jer ne znam, nisam siguran da sam ti to zaista pokazao kada je bilo vreme. To me sada boli. Ali verujem, da si ti to ipak znao i osećao”, rekao je Bjelogrlić. Podsetio je da su se više od 15 godina opraštali na sceni u više od 200 nastupa u “Letu iznad kukavičjeg gnezda”, te da su obojica svaki put plakali. “Martini je plačući davao svoju tašnu Marfiju ne bi li ga umilio da ostane i ne ostavi ga. Tu tašnu si mi poklonio za moj 50. rođendan. Ja sada, evo, plačem. Hteo bih da ti dam tu tašnu, da te zamolim nekako da ne ideš. Znam da je uzlaud, da je to nemoguće, ali verujem da ću ti je ipak jednom dati i da ćemo plakati i smejati se, kao nekad. Jeleni umiru sami, ali ti, Marko, ostaješ u srcima ljudi koji imali sreću da te poznaju. Zato će priča o kruševačkom Petru Panu sa Crvenog krsta dugo živeti. Legenda o čudesnom glumcu širokog osmeha, nežnih i tužnih očiju. Dobri moj Marko, Martini, putuj sa tvojim toplim osmehom, sa tvojom krhkom, nežnom i samo tebi znanom tugom. Nama ostaje da te volimo i čuvamo sećanje na tebe. Neka ti je večna slava”!