Vest | 15. oktobra 2021.

NEKI DEČACI NIKAD NE PORASTU, NE PRESTANU DA SANJAJU

Prvak Beogradskog dramskog pozorišta, Marko Živić preminuo je u pedesetoj godini. Ostvario je gotovo pedeset uloga tokom četvrt veka scenske karijere, bio uspešan televijski i filmski glumac, TV voditelj…

Rođen je u Kruševcu 04.04.1972. Završio glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Radeta Markovića. Živićev susret sa teatrom bio je u Dramskoj sekciji Doma omladine u Kruševcu, a prve profesionalne predstave odigrao je u Kruševačkom pozorištu (Vos Erik “Začarano magarence”, B. Nušić “Protekcija”, Molijer „Don Žuan“), gde je bio čest gost. Stalni član Beogradskog dramskog pozorišta postaje od 1997. godine, debitujući u Brinzlijevim „Suparnicima“. Zapažene uloge tokom karijere ostvario je i u Malom pozorištu „Duško Radović“, Pozorištu „Boško Buha“, Pozorištu na Terazijama i drugim. Okušao se i kao reditelj, TV voditelj. Dobitnik Godišnje nagrade BDP-a za umetnički doprinos (2010), te Godišnje nagrade BDP-a za umetnički doprinos za 2008. godinu kao član ansambla predstave „Ne igraj na Engleze“.

Lakoća igre, razbarušeni šarm večitog dečaka, potpuna posvećenost glumi i sceni odlikovali su svaki njegov nastup od neumornog Zganarela u „Don Žuanu“, preko plahe Magrat u Pračetovim „Sestrama po metli“ (M.P. „Radović“), Đenke Đavola u Kovačevičevim „Maratoncima“ (Pozorište na Terazijama), do kultnih uloga u matičnoj kući – Martinija u „Letu iznad kukavičijeg gnezda“ Kizija i Vasermana, Piksija u Đurđevićevom komadu „Ne igraj na Engleze“, Alena Feliksa u Alenovom „Sviraj to ponovo, Sem“, Stoleta Apaša u Mihailovićevom „Kad su cvetale tikve“.

Poslednje role u Beogradskom dramskom pozorištu ostvario je u Molnarevom „Liliomu“ (Fičuri) i u „Zelenoj čoji Montenegra“ Mome Kapora i Zuke Džumhura (Varučelo, Tahir Beg), koprodukcija sa Budva gradom teatrom i Gradskim pozorištem iz Podgorice, čija premijera u BDP-u je trebalo da bude u novembru.

Paradigmatično, svojevremeno, pred premijeru Berijevog „Petra Pana“ (M.P. „Duško Radović“, režija Kokan Mladenović), Živić je izjavio: „Petar Pan kaže da on zauvek želi da ostane dete i da se igra, a kada to izgovara on upravo misli na vedrinu rešavanja svih problema u životu. Taj „Panov stav“ uneo je mir u mene“.

Tajna večitog dečaka domaće i scene Beogradskog dramskog pozorišta leži u tome da nikad nije prestao da sanja.

Vreme i mesto komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.