Vest | 05. јуна 2021.

Mira Karanović: Mi smo carevi, pozorište je carsko mesto

Prvu predstavu koja je izvedena na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu publika je prvo nagradila dugim i gromoglasnim aplauzom koji se orio, iako je zbog epidemijskih mera, u sali bila tek trećina gledalaca. Glumci su se iznova poklanjali publici dok je Mirjana Karanović svaki put dovikivala: „Živelo pozorište!“ Da je predstava ostavila sjajan utisak, svedoči i visoka ocena publike – 4,71.

 

Čeznemo da sve bude kao što je nekada bilo, ali nikada više ništa neće biti isto. Sada kada izađem na scenu, sve je nekako drugačije, osećam posebnu radost, više ništa ne podrazumevam i posle svake predstave vičem – živelo pozorište, kaže za Nova.rs glumica Mirjana Karanović, koja je sinoć sa kolegama iz predstave „Čitač“ otvorila Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu.

– Za nas, ljude u pozorištu, izlazak na scenu je dragocen. Moramo da se borimo sa sobom, sa strahom od gubitka, da kažemo ljudima koliko je pozorište jedno fenomenalno, suludo dobro mesto, nešto što nigde drugde ne postoji. Ne postoji ta televizijska serija, ne postoji taj ekran, taj audio- vizuelni sistem koji može da vam pruži takav doživljaj kao pozorište. To treba da cenimo, taj trenutak kada izađemo na scenu i povežemo se sa ljudima. Mi smo carevi, pozorište je carsko mesto. Privilegija je ući u pozorište, biti na sceni i aplaudirati nekome. Pozorište je važno za sve nas, za budućnost i treba igrati non stop – objasnila je za Nova.rs Mirjana Karanović čitav „put“ od straha u kome je nastajala predstava „Čitač“, kojom je festival otvoren, do učešća na manifestaciji u Užicu.

Predstava „Čitač“ Beogradskog dramskog pozorišta podigla je festivalske zavese sinoć u Užicu. Počeo je 25. po redu Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“ pod sloganom „Vreme straha i podviga“.


Predstavu po tekstu Fedora Šilija a po motivima romana Berhnarda Šlinka režirao je Boris Liješević. Komad analizira konflikte posleratne generacije s Holokaustom i koncentracionim logorom, postavlja moralna pitanja odnosa odgovornosti i krivice u kolektivnoj i pojedinačnoj svesti, prepoznavanju suštinskog zla u vremenu, ideologiji, društvu i čoveku pa i pitanje kakav stav zauzeti prema nekom ko je počinio zločin.

Liješević je prve festivalske večeri rekao da je najvažnije ponovno okupljanje u Užicu na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Istakao je kako je „život čudo“, pa i taj festival koji okuplja ljude među kojima ne postoje granice.

„Veoma sam uzbuđen što smo ponovo u životu, u pozorištu, na festivalu. Ovaj festival je meni najdraži i najbolji. Predstavu smo počeli da radimo pre korona krize, pa smo prekidali, radili od kuća, pa je premijerna bila zatvorenog karaktera. A zvanično smo izašli prošlog oktobra, pa evo nas i na festivalu, i nadam se na kraju ove krize. Roman sam čitao devedeset i neke kada je objavljen kod nas, i tada sam znao da ću ga jednog dana raditi. Taj roman se odnosi na nas, koji se 30 godina posle nekih ratova još uvek saplićemo oko toga šta je bio zločin i kako ga nazvati. Mlade generacije vape da se sa tim krvavim bojem završi, da nestanu i da se više ne prenose sa jedne na drugu generaciju. Tu je literatura i čitanje koje postaju veliki korak za osobu koja pre čitanja nije bila svesna odgovornosti. Obrazovanje, prosvećenje i literatura nas vode ka spoznaji života i sopstvene odgovornosti i to je osnovna poruka ove predstave“, naglasio je reditelj Boris Liješević.

Glavni lik Hane Šmic, koja je sebi, spoznajom svojih zlodela, postala i sudija i dželat, igra Mirjana Karanović. Sam roman a i kasnije uloga otvorile su niz pitanja, pre svega kako razrešiti pojam krivice i kazne, šta ljudi treba da rade da bi teret žrtve i onih koji su počinili zločin poneli sa sobom ili, ako je moguće, osloboditi ga se.

„Jedino što mi kao ljudi možemo jeste da spoznamo svoje greške i prihvatimo odgovornost za njih. Niko sa tim nije srećan ni zadovoljan ali je jedini način da budemo bolji ljudi. Uvek mi je bilo teško da igram ovakve likove jer nisam nikada bila sigurna da li na sceni dajem dovoljno emocije a kod nas glumaca postoji potreba za emotivnim otvaranjem na sceni. U ovoj predstavi likovi se emotivno zatvaraju i kriju svoju emociju. Bilo mi je jako teško da prodrem u takvu ženu, koja sakriva ono što bi pokazala a otkriva nešto drugo. Tada duša živi u malom prostoru, ne ideš dalje jer ne znaš ili ne smeš. A toliko toga je protiv tebe… Osvetljavanje svojih života i traženje odgovora je put ka ozdravljenju a kultura, umetnost i pismenost je siguran put da se dođe do ozdravljenja“, kazala je Mirjana Karanović.

Glumica je istakla i značaj sopstvene spoznaje koliko je za nju lično pozorište značajno:

„Shvatila sam koliko je meni pozorište važno i sada stalno vičem – Živelo pozorište! Stvarno to osećam, jer nikada do sada nisam bila sprečena da budem na sceni. Sada kada sam počela da igram, osetila sam to koliko smo mi potrebni jedni drugima, publika nama i mi njima. To je magična stvar kada neki živi ljudi nešto doživljavaju, volim kada se publika osvetli i kada vidim te ljude. To ima veze i sa Hanom, kada spozna da nije sve dužnost i obaveza“, dodala je Mirjana.

Pored Karanovićeve koja u predstavi igra Hanu Šmic, glavnu žensku ulogu, Marko Grabež u glavnoj muškoj roli tumači Mihaela Berga – muškarca koji se sa 15 godina zaljubljuje u kondukterku Hanu i postaje njen ljubavnik ali i „Čitač“. Ostali glumci u predstavi igraju po dve, tri pa i pet uloga. Slobodan Boda Ninković igra oca i sudiju, Milica Zarić mladu devojku i svedoka na suđenju, Jadranka Selec igra četiri uloge – i to majku, komšinicu, Hertu Grese i Irmu Kunig, dok se Ivan Tomić predstavio u pet likova: brata, branioca, nadležnog u GSP-u, čuvara zatvora i poštara.

Ono što je tokom predstave bilo fascinantno za pubiku jeste fantastična i neprimetna transformacija glumaca koji su prelazili iz jednog u drugi lik ali i smena scena koje su se pretapale jedna u drugu. Pritom svi likovi, kada je odgovornost u pitanju, u jednom trenutku o njoj govore a u drugom beže od nje.

„Dragocenost i nešto što volim i u pozorištu i na filmu su kontradiktornosti u likovima. To je ono kad su ti puna usta odgovornosti i isterivanja pravde a onda pobegneš od odgovornosti i istine. To nas čini ljudima. Svako od nas je bio u situaciji da se naša uverenja i stavovi, u situacijama kada treba da delamo, poremete. To se dešava kada se uključe emocije i suprotstave se raciju. I taj sukob je zanimljiv da se prenese na scenu“, kazao je mladi glumac Marko Grabež.

Prvu predstavu koja je izvedena na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu publika je prvo nagradila dugim i gromoglasnim aplauzom koji se orio, iako je zbog epidemijskih mera, u sali bila tek trećina gledalaca. Glumci su se iznova poklanjali publici dok je Mirjana Karanović svaki put dovikivala: „Živelo pozorište!“ Da je predstava ostavila sjajan utisak, svedoči i visoka ocena publike – 4,71.