Vest | 09. априла 2021.

Milena Zupančič: “Dečka koji obećava” pamtim po trudnoći

Da nemam probu, u subotu bih se priključila Ekološkom ustanku u Beogradu. Išla bih bilo gde u svetu gde se takvi skupovi održavaju. Budalama koji ne znaju šta je voda samo je bitan novac. Sve je ovo strašno, naši unuci neće znati šta je bistar potočić, kaže za Nova. rs glumica Milena Zupančič

Posle mnogo godina gledaćemo je u Beogradskom dramskom pozorištu u predstavi “Cement Beograd” koju po tekstu Milana Ramšaka Markovića, inspirisanom dramom Hajnera Milera, režira Sebastijan Horvat. Premijera je zakazana za 12. april.
Milena Zupančič, (1946) rođena je u Jesenicama. Glumu je diplomirala na Akademiji za gledališče, film, radio in televiziju u Ljubljani. Bila je angažovana u vodećim slovenačkim pozorištima. Za ulogu u filmu “Idealist” (1976) nagrađena je Zlatnom arenom u Puli i Caricom Teodorom u Nišu. Popularnost je stekla u filmovima “Novinar” (F. Hadžić, 1979) i “Dečko koji obećava” (M. Radivojević, 1981). Dobitnica je najvećih priznanja za glumu i rekorderka po osvojenim Sterijinim nagradama. Bila je u braku sa jednim od najznačajnijih dramskih pisaca i pozorišnih reditelja SFRJ i Slovenije Dušanom Jovanovićem, koji je nedavno preminuo.

Razgovor počinjemo njenim angažmanom u Unicefu.

– Skoro 13 godina sam bila ambasador Unicefa. Nagledala sam se dosta toga i mnogo toga sam doživela. Do tada sam mirno i lako spavala, ali posle toga ne. Toliko je nesreće po celom svetu. Kada vidite na televiziji i pročitate, kažete: “Baš je grozno”. Ali, kad vidite uživo, to je tek strašno. Ljudi jedva žive po svetu, vladaju siromaštvo i bolesti, ali uprkos svemu, deca imaju širok osmeh. Gledaju vas pravo u oči, a ne u pod. Bila sam na najgorim mestima, u zabitima, u Africi. Krv na sve strane, deca u krastama, bez ekstremiteta, testiraju ih na sidu. Nikad se nisam plašila, grlila sam ih, pevali smo,
svako na svom jeziku, to cene nema. Bogatstvo je bilo to videti, i naučiti šta je bitno u životu. Bila mi je čast što sam to radila, naravno na dobrovoljnoj bazi.

Koliko vas je taj angažman obogatio?

– Veliko, bogato iskustvo. Govorila sam da kada bih imala mnogo para, samo bih pomagala da se ispravi nepravda prema deci, na raznim nivoima. Ponosna sam na akcije kao, na primer, kada smo uradili broš sa kapima vode, švedski izum. Za taj novac obezbedili smo Namibiji navodnjavanje. Umirali su bolesni jer nisu imali čistu vodu za piće. A mi danas uništavamo pijaću vodu. Išla sam u Aziju, videla sam decu u Šri Lanki koja su postajala invalidi i koja su umirala od zagađene vode. Naši su zaboravili šta je čista voda i uništavaju je danas. Mene su čitaoci “Dela” izabrali u žensku vladu, na čelo resora ekologije. Jer, u Sloveniji se javio problem izvora Save zbog gradnje elektrane. Izborili smo se, išla sam i na neki stručni skup u Hagu. Mi po Ustavu u Sloveniji imamo pravo na čistu, pitku vodu.

Da li se Beograd promenio od vaše poslednje posete?
Može li čovek da živi od uspomena?

– Sreća je ako čovek pamti samo lepe stvari i da sve što je ružno zaboravimo i ne obnavljamo. Naravno, grozno je da se živi samo od uspomena, ali je još groznije kad neko precrta svu svoju istoriju, to opet nije u redu. Mnogi su odjednom izgubili pamćenje i to nije u redu.

Gledaćemo vas u komadu “Cement Beograd” reditelja Sebastijana Horvata?

– O predstavi i ulozi ne bih da pričam, o tome je bolje da se govori kada prođe premijera. Sa Horvatom sam radila predstavu “U Republici sreće”, bila je to lepa saradnja i zato sam prihvatila njegov poziv sada. Jedan je od boljih reditelja, zna šta želi da napravi sa predstavom, može se to nekom sviđati ili ne, ali on zna šta hoće i ume da sluša glumca i da ga usmerava, da mu daje prave savete. Možeš biti reditelj, ali moraš imati nešto više, kao i kod glumaca.

Jeste li kontaktu ovde s nekim kolegama iz ovog miljea?

– Slabo jer imamo malo vremena za predstavu. Srela sam se samo sa nekima, ali je veća tuga zbog onih sa kojima se više ne mogu naći.

Kod nas je i danas rado gledan film “Dečko koji obećava”. Po čemu ga vi pamtite?

– Bilo je divno raditi taj film, ekipa je bila sjajna ali ja ga pamtim po tome što sam tada bila u drugom stanju. To je ono što je meni glavna uspomena. Nosila sam svoje prvo i jedino dete. Moju Mašu.

Kako to da se nije otisnula u svet umetnosti?

– Maša je bila beskrajno talentovana, još kao dete je pisala divne pesme, priče, plesala, izvodila razne predstave, ali je to potisnula. Izgradila još kao mala jedan širok zid prema onom čime smo se mi bavili. U javnosti nije htela da stoji pored mene jer nije htela da je neko samo po meni prepoznaje. Otišla je drugim putem, diplomirala je politikologiju u Ljubljani, pa otišla na Univerzitet Džons Hopkins u Vašingtonu na magistarski, neki ekonomski smer, ne umem tačno da objasnim.
Tamo je ostala skoro devet godina i bilo joj svega dosta, dala otkaz i vratila se.

Zbog pandemije se svi sklanjaju u prirodu. Vi ste to davno uradili, i svi su vam se tada čudili.

– Da, pre 45 godina. Svi su me pitali, kako je to moguće, zašto živiš na selu, dete ti tamo raste, a ona nije ništa zakasnila niti izgubila, naprotiv. Moja Bohinjska Bela je blizu, 60 kilometara od Ljubljane. Meni je to odgovaralo i sada je tako iako ne kažem da je to recept za druge. Od kada znam za sebe vodim, kako to da kažem, dupli život. Kada izađem iz Ljubljane, zaboravim na dešavanja u politici, teatru, i srećem se sa drugim ljudima, vodimo neke druge razgovore, i to je
divno. Ali, sigurna sam da mi ne bi odgovaralo da sam sama gore, to ne.

U januaru ste pretrpeli veliki gubitak odlaskom supruga Dušana Jovanovića.

– Teško je to objasniti. Nisam od onih koji paniče i njemu to ne bi bilo po volji. Mi smo imali sreće, jer smo jedan drugom dopuštali slobodu. On je režirao, ne bi ga bilo dva meseca, pa ja odem na snimanje negde mesec dana. Ne pamtim kada smo sedeli ujutru i zajedno pili kafu. Još uvek živim na taj način, otišao je, vratiće se, iako sam svesna i znam, ali Imali smo jedan jako intenzivan život, nije nam ni sekund dosadno. Kad ljudi kažu, kad neko umre, bilo je idealno, fantaziraju, to je laž. Bilo je svega, mi smo se smejali, znali i da se posvađamo, ali nije bilo dosadno. Uz vas bardovi slovenačkog glumišta su i Boric Kavaca i Radko Polič. Vaš Dušan je napravio predstavu o vama troma a potom je urađen i dokumentarac „Svaka dobra priča je ljubavna priča“ Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina.
– Mi smo otprilike u isto vreme otišli u penziju i običaj je da tada svako odigra predstavu za oproštaj, a mi to nismo uradili.
I onda je došao novi umetnički direktor Drame i nagovorio Dušana da nam napiše zajedničku predstavu tim povodom. I to smo igrali u teatru pod nazivom “Boris, Milena i Radko“. A Rajko je uradio film o rađanju tog komada. Svi su pomislili da će gledati film koji je idealan za žutu štampu o tom trouglu. A to je priča o tome što je još uvek tabu tema, o seksu, o ljubavi, o erotici, o ljubomori u kasnijim godinama.
Kamera je bila sve vreme pristuna, tako neprimetno, kao da je nema. I strepeli smo, jer smo bili opušteni, bio je to ogroman materijal. Reditelj Ivanišin je bio stalno prisutan, Rajko je bio u Americi, dolazio je s vremena na vreme. Pitali smo, Bože, šta li će biti na kraju, svašta se dešavalo, bilo je i psovki i ljutnje i smeha, ceo život smo zajedno, to je normalno. I na kraju, laknulo nam je. I film je jako dobro prošao, ima svega, prava životna priča. Mi smo bili veliki prijatelji
do kraja, i Dušan, i Radko, i Boris, i ja. To je bila poslednja zajednička predstava koju smo radili. I Mita Hočovar, scenograf, naša prijateljica, stalno smo se zezali da smo posebno gerijatrijsko društvo. A zanimljivo je što smo svi tada imali zdravstvene probleme, to je bilo ludo i smešno i divno.

Osvojili ste najveća priznanja, vlasnica ste čak šest Sterijinih nagrada, bili ste glumačka ikona Jugoslavije.

– Nisam igrala nikad zbog nagrada, iskreno vam kažem i neću da se pretvaram. Meni je bilo normalno ako sam dobila
nagradu jer ako nešto ozbiljno radiš da će to neko prepoznati. A moja sreća je bila da radim u dobrim predstavama, i da
imam dobre uloge. U Jugoslaviji je među nama bilo jedno veliko široko prijateljstvo, saradnja i odjednom publika je od 20
spala na dva miliona. Ja sam se osećala grozno kad smo se razdelili.
To je bilo užasno, imala sam osećaj da sam nekad mogla da se krećem iz sobe u sobu i odjednom sam bila zaključana u
kuhinji i nisam mogla da izađem, samo sam čula neke zvukove, ali nisam mogla da im priđem. Bilo je strašno. Čak u
jednom momentu nismo imali telefonske veze. Sećam se da ako smo hteli da se sretenemo sa delove bivše Juge,
nalazili smo se kod Klaića u Amsterdamu da možemo da pričamo i družimo se. I jednog dana, kada su uspostavljene
telefonske veze, prva me je nazvala Neda Arnerić i rekla: “Možemo ponovo da razgovaramo!”. To kada čovek sada priča,
mladi ne mogu to da razumeju jer nisu prošli to i nisu mogli da razumeju koji smo gubitak prošli.

Je li vam pusto danas u Beogradu?

– Ne, nikako, daleko do toga. Ali se tako malo ima vremena, blizu sam smeštena, ali svejedno. Žao mi je i zbog jezika,
mučim se na neki način, ali potrebno je vreme. Volela bih duže da sam tu, da posetim pozorišta, ali to mi nije na prvom
mestu. Obožavam kafane, da sedim, jedem, pušim. Danas je kod nas teško biti pušač. Nije me sramota, to je istina, ima
takvih i takvih ljudi.

Preuzeto sa Nova.rs

Foto: Nemanja Jovanović