Vest | 13. фебруара 2021.

Манипулација је присутна на сваком кораку – интервју са Ивом Илинчић

Глума ме је оснажила, зато што захтева копање по себи, рад на себи и бег од неких ствари, каже Ива Илинчић која игра у представи „Кишне капи на врелом камењу“

Фасбиндерове „Кишне капи на врелом камењу“, чини ми се јако су важне у овом тренутку зато што је главна тема нове представе БДП-а манипулација, каже млада глумица Ива Илинчић која је део глумачког квартета представе „Кишне капи на врелом камењу“ Рајнера Вернера Фасбиндера који је ово дело написао са свега 20 година, чија премијера ће, у режији Југа Ђорђевића, бити изведена у суботу, 20. фебруара од 19 сати на сцени „Оливера Раде Марковић“ Београдског драмског позоришта. Дело је превела Јелена Костић Томовић, драматург је Тијана Грумић, сценограф Андреја Рондовић, костимограф Велимирка Дамјановић, композитор Јулија Ђорђевић, сценски покрет урадио је Дамјан Кецојевић.

У глумачкој екипи су и: Павле Пекић, Љубинка Кларић, Александар Вучковић.
Представу „Кишне капи на врелом камењу“ ауторска екипа увелико је припремила још прошле јесени, али је премијера, због епидемиолошких околности, одложена. Зашто су изабрали да пропитују баш манипулацију, Ива Илинчић каже:
„Зато што је манипулација присутна на сваком кораку, у свакој бранши – рекло би се међу свим људима, како у пословним, тако и мушко-женским односима, генерално међуљудским контактима. Покушали смо да одгонетнемо зашто је манипулација толико присутна међу људима, шта све она доноси, шта односи. Редитељ Југ Ђорђевић се исто тако све време по-
игравао са глумцима унутар једне представе. Радили смо је као да граница између реалног света и фикције саме представе не постоји.“
Наша саговорница примећује да то може бити веома занимљиво за публику зато што гледаоци имају утисак да не знају шта је права представа, шта глумци играју на сцени, шта је реални свет. Југ Ђорђевић се поигравао управо са том идејом, да прикаже ту врсту манипулације, да редитељ може да превари гледаоца у смислу да се не зна где је граница између глумца и гледаоца“, додаје она.
Агата Шварц у часопису „Писмо“ из 1987. у Фасбиндеровој биографији пише о комаду „Кишне капи на врелом камењу“ као некој врсти ране верзије драме „Горке сузе Петре фон
Кант“, док Маријан Бобинац у предговору књиге „Рајнер Вернер Фасбиндер Анархија Баварској“ наводи да је ово вероватно најранији Фасбиндеров комад.

Био ми је велики изазов да радим Фасбиндерово штиво. Посебно ми се допадало то што ово дело на прво читање, док се не проникне саму тематику, није уопште лако разумети. Може чак да делује површно. Када смо први пут прочитали комад, рекли смо редитељу: „Добро, шта ћемо сада са овим текстом да радимо“ обзиром на то да нисмо ни слутили, ни знали који ће уопште концепт представе да буде. онда се десило супротно: невероватноје како Фасбиндеров текст можете да ставите у неки концепт то добије сасвим другачије значење. Потпуно другачији смисао, ми смо, захваљујући концепту који је Југ Ђорђевић осмислио, направили представу која, рецимо, на папиру не би уопште имала такво значење прича Ива Илинчић.
Рајнер В. Фасбиндер уједно је један од покретача немачког новог таласа, у делу „Кишне капи на врелом камењу“ постоје аутобиографски мотиви проткани кроз лик младог Франца,
којег тумачи Александар Вучковић. Ива Илинчић управо тумачи његову партнерку.

„Играм Ану, младу глумицу која је нежна, изгубљена душа. Било ми је инспиративно да истражујем њене слојеве, јер сам са Александром Вучковићем врло брзо нашла заједнички језик, пријало ми је да у том партнерском раду истражујем њихов однос који је јако дубок, пун љубави и разумевања, са друге стране исто тако пун апсолутног разилажења. То је био додатни изазов да нас двоје копамо и откривамо шта све има између њих, шта се крије том односу.
Са друге стране, лакше ми је било да се сместим у њене ципеле, с обзиром на то да постоје сцене када она игра младу глумицу, на прагу глумачког пута, амбициозну и спремну да покори свет зарад глуме. То ми је било веома познато: искористила сам то фаталистичко схватање уметности света око себе које је сходно тим годинама и животним почецима, што значи да сам могла да се поистоветим са Аном“, прича Ива Илинчић и открива колико јој је Фасбиндерова Ана, приватно блиска:
„Глумац од сваког свог јунака дефинитивно нешто узме. На првој години студија то се назива: ја у датим околностима, тек касније се игра лик. Дакле, ми дамо нешто том лику и исто тако преузмемо неке слојеве од тог јунака. Мислим да сам у овом случају Ани дала послушност и нежност, од ње преузела храброст.“
Драма „Кишне капи на врелом камењу“ бави се питањем односа између појединаца који су у колизији са својим идентитетима, односно идентитетима које им друштво намеће… Млада Ива Илинчић недавно је јавно поделила своје трауматично искуство о неморалном понашању учитеља глуме Мирослава Мије Алексића, према њој и другим полазницама, о чему су медији данима извештавали. Да ли јој је лик Ане помогао у целој овој ситуацији, Ива Илинчић каже:

„Не бих ништа коментарисала на ту тему. Раздвојила бих те две ствари, али значила ми је храброст свакако. Глума ме је оснажила, зато што захтева копање по себи, рад на себи и бег од неких ствари. Позориште ми у животним проблемима представља излаз, вентил, та два сата на сцени, играјући представу, уводе ме у неки други свет.
И у овој ситуацији ми помаже. Уметност томе и служи: да лечи душу.“

„Најгоре је прошло, идемо даље!“ поручује Ива Илинчић.

Борка Г. Требјешанин