Vest | 04. априла 2021.

Заносни, креативни хаос је моје природно место

За нови сусрет са београдском публиком редитељ Ивица Буљан, дугогодишњи директор ансамбла Драме Хрватског народног казалишта у Загребу, изабрао је дело „Тихо тече Мисисипи” Владимира Табашевића (био у ужем избору за НИН-ову награду, 2015. године).

Ивица Буљан потписује драматизацију, сценограф је Александар Денић, костимограф Небојша Липановић, композитор Митја Врховник Смекар.

„У Београду сам режирао Кишову „Гробницу за Бориса Давидовича”, то ми је било једно од најдубљих личних искустава. На тој сам представи упознао Душана Макавејева који ми је упутио интимно веома важну подршку, и Мирјану Миочиновић која је строги естетски етички судија. Над свим је стајало покровитељство Борке Павићевић. Свој рад бих могао класификовати у драмске представе и импулсивне перформансе. „Гробница” је била ово друго, енергетски политичко-еротски перформанс настао на једном од најпознатијих југословенских романа. Двоумио сам се да ли овај пут да радим драмски текст, али у разговорима са Бојаном Денић искристалисала се идеја да се постави Табашевићев роман који је ових пар година постао регионални феномен“, прича Ивица Буљан.

Какво вам је ово ново српско позоришно искуство? Како је заправо дошло до споја Ивица Буљан – БДП?

О идејама новог, френетичног БДП-а који има бујни репертоар и широки ансамбл, страствено су ми говорили Југ Радивојевић и Александар Денић.
Одмах сам пожелео да будем члан таквог тима упркос обавезама. Гостовао сам последњих година са представама ХНК-а у ЈДП-у, Ивана Вујић ме је најпријатељскије позвала да режирам у Народном позоришту, али у БДП-у су баш ватрено инсистирали да дођем. Ту налазим театарске страсти какве
су некад биле у Младинском театру у Љубљани или ЗКМ-у у Загребу.
Овде у исто време раде Ерсан Мондтаг, Себастијан Хорват, Диего де Бреа, Југ Ђорђевић, Милена Зупанчич, Озрен Грабарић, глумци из Црне Горе, Новог Сада, сви имају паралелне пробе, овога месеца ће бити чак пет премијера. Где се ради, где влада заносни креативни хаос, ту је моје природно место. Поента узбудљивог позоришта за мене је дати алате за истраживање осећања, ситуација или дилема. Кад је ситуација толико вртоглава, толико етички сложена, толико емоционално испуњена, кад се осећам као да буљим у понор, тада се осећам подстакнутим да се бавим уметношћу.

„Мисисипи” заокружује причу о једној држави, веку, идеји, нудећи нам поражавајући интимни биланс њиховог краја. Која је то „мера” која вас спаја са Табашевићевим романом?

Овај рад је наставак истраживања започетих у мом постјугославенском циклусу којег чине представе „Адио каубоју”, „Југославија, моја дежела”, „Циганин, али најљепши” „Три зиме”. Прве за јунаке имају младиће који губе очеве и заплићу се у замршене мреже сабластологије, личне друштвене, обележавају их постратне трауме. У другима су јунакиње храбре младе жене које преузимају одговорност, пазолинијевски одбацују идеју о нужности настављања пута очева. Оне руше предрасуде, боре се за расну, полну, родну и економску једнакост. Табашевићев јунак је младић Дени из чијег живота реконструишемо историју његове вишенационалне породице, избегличке трауме, сексуално и интелектуално сазревање. Игра
га исто тако енигматични, сјајни Милан Зарић. Глумачка екипа прихватила је сложен задатак, од иконе Весне Чипчић, па дивне, мекане Бранке Катић, енергичних Јане Милосављевић, Дуње Стојановић, Милоша Петровића Тројпеца, Бате Совиља, Николе Малбаше, Владана Милића и Александра Јовановића који је добар дух предсгаве. Стил романа је закучаст, препун неочекиваних метафора и тешко га је
пребацити у глуму, зато сам им захвалан на напорима да му се прикраду неочекиваним путевима. Донео сам им Артоове вежбе да подстакнем жудње за мешавином узбуђења због нових ствари до којих се дошло у неочекиваним сусретима.

У „Мисисипију” се преплићу историја и интима, лично и идеолошко, осликавајући крај једног века и распад једног друштва. До каквих спознаја сте дошли истрајавајући на овим релацијама на пробама u БДП-у?

Први пут радио сам тако да ни аутор ни ја нисмо адаптирали роман, него је Табашевић на његовој подлози писао тексг чији је резултат нова драма. Долазио је сваки дан на пробе, дописивали смо се касно ноћу на „Инстаграму” на неком метајезику који је постао стил представе. Овде сусрећемо познате јунаке у новим ситуацијама. Највећу интервенпију доживео је лик драматуршкиње. Она је паралелни наратор која улази у сложену љубавну везу са младићем Денијем, што је роману био само краткотрајан флерт. Уз мајку Дину, оца Романа, очуха Лудића, бабу,
учитељицу, појављују се нови ликови. Упознао сам много људи који воле ликове из ове књиге, ја у представи желим да им дам неку врсту идиле.

Омогућити им мање компликовану несрећу него што је то случај у роману. Ту лекцију научио сам из Кеатсове „Оде меланхолији”, она каже ако желите бити сломљеног срца, узмите срећу као своју тему. Или обрнуто.

Табашевић подједнако успешно пише поезију. Да ли сте можда неки његов стих усвојили у овом случају?

Музику за представу, она је веома важно емотивно градиво, написао је Митја Врховник Смрекар а изводе је глумци уживо. Уз насловне нумере група „Пепел ин кри”, „Море” Терезе Кесовије, Митја је укомпоновао Табашевићеве песме „Чешаљ”, „Штап” „Мешано месо”. Он је композитор чија је тенденција да најдубље осети дубину и резонанцију у меланхоличним стварима.

Каква је хрватска културна, позоришна клима уопште?

Загреб је два пута погодио земљотрес који је, уз корону, оставио трауматичне трагове. Програм у ХНК-у мењао сам у ходу, расписали смо конкурс за n драму и изабрали поетски текст „Где се купују нежности” Монике Херцег.
Преко Монике сам открио круг савремених хрватских песникиња које су уметнички феномен. Баве се темама телесности, насиља, породичних траума, еманципације, стилски су дивље, провокативне. ХНК припреиамо адаптације битних савремених романа, „Генијалне пријатељице” Елене Ферранте „Историје пчела” Иаје Лунде, наручили смо нову драму од Тене Штивичић. Као што видите, жене су најзаступљеније.

Ово време пише нову драму. Како гледате на актуелне глобалне догађаје? Како замишљате да ће изгледати театар после короне?

Театар је постао изоловани буржоаски ритуал, одвојен од дивљег живота. Ја му после асептичних излета на „Зуму” „Лајв стримингу” желим да постане знатижељан и прождрљив, да се уместо познатих прежваканих ствари окрене искуствима која нас изазивају, према непознатом што нас подстиче на одважност.

Борка Г. Требјешанин, Политика