Vest | 04. aprila 2021.

Zanosni, kreativni haos je moje prirodno mesto

Za novi susret sa beogradskom publikom reditelj Ivica Buljan, dugogodišnji direktor ansambla Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, izabrao je delo „Tiho teče Misisipi” Vladimira Tabaševića (bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, 2015. godine).

Ivica Buljan potpisuje dramatizaciju, scenograf je Aleksandar Denić, kostimograf Nebojša Lipanović, kompozitor Mitja Vrhovnik Smekar.

„U Beogradu sam režirao Kišovu „Grobnicu za Borisa Davidoviča”, to mi je bilo jedno od najdubljih ličnih iskustava. Na toj sam predstavi upoznao Dušana Makavejeva koji mi je uputio intimno veoma važnu podršku, i Mirjanu Miočinović koja je strogi estetski etički sudija. Nad svim je stajalo pokroviteljstvo Borke Pavićević. Svoj rad bih mogao klasifikovati u dramske predstave i impulsivne performanse. „Grobnica” je bila ovo drugo, energetski političko-erotski performans nastao na jednom od najpoznatijih jugoslovenskih romana. Dvoumio sam se da li ovaj put da radim dramski tekst, ali u razgovorima sa Bojanom Denić iskristalisala se ideja da se postavi Tabaševićev roman koji je ovih par godina postao regionalni fenomen“, priča Ivica Buljan.

Kakvo vam je ovo novo srpsko pozorišno iskustvo? Kako je zapravo došlo do spoja Ivica Buljan – BDP?

O idejama novog, frenetičnog BDP-a koji ima bujni repertoar i široki ansambl, strastveno su mi govorili Jug Radivojević i Aleksandar Denić.
Odmah sam poželeo da budem član takvog tima uprkos obavezama. Gostovao sam poslednjih godina sa predstavama HNK-a u JDP-u, Ivana Vujić me je najprijateljskije pozvala da režiram u Narodnom pozorištu, ali u BDP-u su baš vatreno insistirali da dođem. Tu nalazim teatarske strasti kakve
su nekad bile u Mladinskom teatru u Ljubljani ili ZKM-u u Zagrebu.
Ovde u isto vreme rade Ersan Mondtag, Sebastijan Horvat, Diego de Brea, Jug Đorđević, Milena Zupančič, Ozren Grabarić, glumci iz Crne Gore, Novog Sada, svi imaju paralelne probe, ovoga meseca će biti čak pet premijera. Gde se radi, gde vlada zanosni kreativni haos, tu je moje prirodno mesto. Poenta uzbudljivog pozorišta za mene je dati alate za istraživanje osećanja, situacija ili dilema. Kad je situacija toliko vrtoglava, toliko etički složena, toliko emocionalno ispunjena, kad se osećam kao da buljim u ponor, tada se osećam podstaknutim da se bavim umetnošću.

„Misisipi” zaokružuje priču o jednoj državi, veku, ideji, nudeći nam poražavajući intimni bilans njihovog kraja. Koja je to „mera” koja vas spaja sa Tabaševićevim romanom?

Ovaj rad je nastavak istraživanja započetih u mom postjugoslavenskom ciklusu kojeg čine predstave „Adio kauboju”, „Jugoslavija, moja dežela”, „Ciganin, ali najljepši” „Tri zime”. Prve za junake imaju mladiće koji gube očeve i zapliću se u zamršene mreže sablastologije, lične društvene, obeležavaju ih postratne traume. U drugima su junakinje hrabre mlade žene koje preuzimaju odgovornost, pazolinijevski odbacuju ideju o nužnosti nastavljanja puta očeva. One ruše predrasude, bore se za rasnu, polnu, rodnu i ekonomsku jednakost. Tabaševićev junak je mladić Deni iz čijeg života rekonstruišemo istoriju njegove višenacionalne porodice, izbegličke traume, seksualno i intelektualno sazrevanje. Igra
ga isto tako enigmatični, sjajni Milan Zarić. Glumačka ekipa prihvatila je složen zadatak, od ikone Vesne Čipčić, pa divne, mekane Branke Katić, energičnih Jane Milosavljević, Dunje Stojanović, Miloša Petrovića Trojpeca, Bate Sovilja, Nikole Malbaše, Vladana Milića i Aleksandra Jovanovića koji je dobar duh predsgave. Stil romana je zakučast, prepun neočekivanih metafora i teško ga je
prebaciti u glumu, zato sam im zahvalan na naporima da mu se prikradu neočekivanim putevima. Doneo sam im Artoove vežbe da podstaknem žudnje za mešavinom uzbuđenja zbog novih stvari do kojih se došlo u neočekivanim susretima.

U „Misisipiju” se prepliću istorija i intima, lično i ideološko, oslikavajući kraj jednog veka i raspad jednog društva. Do kakvih spoznaja ste došli istrajavajući na ovim relacijama na probama u BDP-u?

Prvi put radio sam tako da ni autor ni ja nismo adaptirali roman, nego je Tabašević na njegovoj podlozi pisao teksg čiji je rezultat nova drama. Dolazio je svaki dan na probe, dopisivali smo se kasno noću na „Instagramu” na nekom metajeziku koji je postao stil predstave. Ovde susrećemo poznate junake u novim situacijama. Najveću intervenpiju doživeo je lik dramaturškinje. Ona je paralelni narator koja ulazi u složenu ljubavnu vezu sa mladićem Denijem, što je romanu bio samo kratkotrajan flert. Uz majku Dinu, oca Romana, očuha Ludića, babu,
učiteljicu, pojavljuju se novi likovi. Upoznao sam mnogo ljudi koji vole likove iz ove knjige, ja u predstavi želim da im dam neku vrstu idile.

Omogućiti im manje komplikovanu nesreću nego što je to slučaj u romanu. Tu lekciju naučio sam iz Keatsove „Ode melanholiji”, ona kaže ako želite biti slomljenog srca, uzmite sreću kao svoju temu. Ili obrnuto.

Tabašević podjednako uspešno piše poeziju. Da li ste možda neki njegov stih usvojili u ovom slučaju?

Muziku za predstavu, ona je veoma važno emotivno gradivo, napisao je Mitja Vrhovnik Smrekar a izvode je glumci uživo. Uz naslovne numere grupa „Pepel in kri”, „More” Tereze Kesovije, Mitja je ukomponovao Tabaševićeve pesme „Češalj”, „Štap” „Mešano meso”. On je kompozitor čija je tendencija da najdublje oseti dubinu i rezonanciju u melanholičnim stvarima.

Kakva je hrvatska kulturna, pozorišna klima uopšte?

Zagreb je dva puta pogodio zemljotres koji je, uz koronu, ostavio traumatične tragove. Program u HNK-u menjao sam u hodu, raspisali smo konkurs za n dramu i izabrali poetski tekst „Gde se kupuju nežnosti” Monike Herceg.
Preko Monike sam otkrio krug savremenih hrvatskih pesnikinja koje su umetnički fenomen. Bave se temama telesnosti, nasilja, porodičnih trauma, emancipacije, stilski su divlje, provokativne. HNK pripreiamo adaptacije bitnih savremenih romana, „Genijalne prijateljice” Elene Ferrante „Istorije pčela” Iaje Lunde, naručili smo novu dramu od Tene Štivičić. Kao što vidite, žene su najzastupljenije.

Ovo vreme piše novu dramu. Kako gledate na aktuelne globalne događaje? Kako zamišljate da će izgledati teatar posle korone?

Teatar je postao izolovani buržoaski ritual, odvojen od divljeg života. Ja mu posle aseptičnih izleta na „Zumu” „Lajv strimingu” želim da postane znatiželjan i proždrljiv, da se umesto poznatih prežvakanih stvari okrene iskustvima koja nas izazivaju, prema nepoznatom što nas podstiče na odvažnost.

Borka G. Trebješanin, Politika