Vest | 17. maja 2021.

Uterivanje demokratije

Kritika predstave „Demokratija“ – Aleksandra Glovacki (Nova.rs)

Već je oveštalo podsećanje na to ko je prva žrtva demokratije – znate i sami da je reč o najmudrijem od mudrih, Sokratu. Oveštalo, ali tačno. I poražavajuće, ukoliko se čovek dublje zamisli nad tim. Ali se retko zamisli.

Iskoristivši zamišljenost Josifa Brodskog, dramaturg Slobodan Obradović i reditelj Veljko Mićunović su radeći na tekstu proširili radijus sa jedne tipično rusko-sovjetske priče na nama dobro poznatu stvarnost. Ili je borba svakog totalitarnog društva sa demokratijom ista. Kao i manipulacija njom. Pa otuda prepoznatljivost jedan na jedan.

Čudan je sam tekst – nešto kao programska knjižica razbijanja svih iluzija o mogućnosti demokratskog društva, taksativno, stavka po stavka, ali pesnički raspojasano, maštovito, gradeći grotesku na značenjskim obrtima i apsurdu, kratkim stihom gađajući u samu suštinu. Nušićevski pronicljivo, brehtovski raspevano, gorko.

Jedan predsednik, prepoznatljivo beskrupulozan i bez obraza, troje ministara, prepoznatljivih uštvi bez mišljenja, i jedna šefica kabineta, dobijaju zadatak, sa neke globalno više instance, da uvedu demokratiju u svoju zemlju. U ovom slučaju zahtevi za demokratizacijom (sic!) stižu u vidu otvaranja jednog po jednog poglavlja Evropske unije, i svaki do jednog biva izokrenut u korist beskrupulozne grupice koja vlada. Sloboda medija, pravo na javni govor, himna, zastava… sve se može izmuljati i lažirati. Zaključno sa tim da – kad već mora da postoji opozicija – predsednik sam sebe žrtvuje i proglasi se sopstvenim opozicionarom. Što ne znači da će se odreći predsedničke funkcije. U državi apsurda, u kojoj predsednik odlučuje o svemu, sve je moguće, pa i da se u isto vreme bude i pozicija i opozicija.

Veljko Mićunović predstavu, u kojoj ne postoji klasična radnja, rešava kombinacijom minimalističkih rešenja u fizički do kraja preciznoj partituri. Grupa se pokreće kao mehanizam, automatizovanih pokreta. To su tipična japijevska crna odela, koja ili kao lutke sede po sastancima, ili donose odluke žudno pušeći nad zajedničkom pepeljarom. Kabaretski brzo, dopunjeno songovima i sa nekoliko sekvenci u kojima fizička ekspresija u potpunosti preuzima primat, predstava od silnog šamaranja asocijacijama ne dozvoljava da se uopšte osvestite, niti dozvoljava da se odlučite hoćete li se smejati ili plakati.

Sve to nosi uigrana glumačka petorka predvođena raskošno postavljenim Predsednikom Ozrena Grabarića, kameleonskim prevrtljicem koji u trenutku menja oblik, od superiornog tiranina oslonjenog na diktatorski sistem, do klovna i poslušnika kad je tome vreme, ali nikad do kraja savladanog i pobeđenog. Ivana Nikolić svoju ministarku kulture predstavlja čas kao mehaničku sistemsku lutku, čas kao zavodljivu manipulatorku kad za to dobije prostor. Ministar finansija Gabora Pongoa je od onih na prvi pogled simpatičnih ljigavaca, Arpad Mesaroš je kolerični ministar policije (i vrhunski igrač), a Tatjana Aleksić obezljuđena šefica kabineta, gotovo zombi, ispražnjena od svake unutrašnje sadržine.

Elegantna crna odela Jelene Stokuće u skladu su sa na izgled praznom (malom, intimnom) scenom “Pepi Laković”, zapravo visokog crnog sjaja, akcentovanog zidnim svetlom i tankim belim horizontalama takođe crnih stolica, scenografkinje Marije Kalabić.

Muzika Irene Popović Dragović je značajan deo ove epsko-kabaretske predstave. Vrhunac je rešenje himne, pod sloganom “i globalno i lokalno“ – “Marš na Drinu“ u aranžmanu mekog holivudskog višeglasja iz pedesetih godina, sa tipično šlager tekstom, i to na engleskom.
Još jedna dobra predstava Beogradskog dramskog pozorišta, kojoj bi pravo mesto bilo na ulicama i trgovima gradova.

Aleksandra Glovacki, Nova.rs