BREHTOVE PROTIVILUZIJE – POLAZIŠTE SLOBODE

“Baal” je prvi Brehtov celovečernji komad, napisao ga je kao dvadesetogodišnjak, na samom kraju Velikog rata, i u njemu se naziru elementi dramaturških tehnika njegovog “epskog teatra”. Neke muzičke sekvence Breht je sam komponovao. Komad je u izvornoj verziji rađen do sad samo u JDP-u 1988. u režiji Eduarda Milera.

“Ovaj tekst danas možda još više funkcioniše nego kada ga je mladi Breht pisao u psihozi Prvog svetskog rata. On otvara užasno teška pitanja oko toga da kapitalizam i sreća nekako ne idu zajedno. Šta mi ustvari činimo da (ne)postignemo smisao? Zašto ne izađe iz nas? Zašto smo toliko dezorijentisani? Zašto je ovo nebo iznad nas prazno i neobećavajuće, a dole, tu gde jesmo, je nepodnošljivo?”, zapitao se cenjeni i višestruko nagrađivani slovenački reditelj Diego de Brea.

“Baal”, po njemu, traži ono što je “polazno mesto slobode, a to je da kažem ljudima i sebi ono što jeste, a ne ono što mi se čini da bi bilo dobro da kažem. Znači, ono što se traži ovde je suprotno od kapitalizma. Traži se sloboda, nešto u šta mi nikako ne ulazimo, nego pristajemo na sigurnost, koja jeste najosnovnija fiziološka potreba, ali je zapravo najniži nivo čoveka. Baal traži izlazak iz te nepodonošljivosti, ali da bi se rušila ta regulacija kojom nismo zadovoljni, treba biti snažan, ići do ruba, do kraja, čak i ako to znači potpunu destrukciju”, naveo je De Brea.

“Ono što je kod nas zatvoreno je ono najbolje što je u nama. Mi sebi ne dozvoljavamo više ni da zaplačemo, ni da pokažemo kakvi jesmo, šta suštinski želimo. To traženje je primarni cilj našeg glavnog lika. Mogli bismo reći da on, s jedne strane, destruira sve ispred sebe, a s druge strane leči, zato jer otvara one najveće rane koje kod nas postoje”, kaže De Brea.

“Breht je uradio pet verzija ovog komada tokom 37 godina. Upotrebili smo neki kompendijum svih tih verzija, jer različite su one koje je pisao kao mlad i one pred smrt (1957). Tekst nije pisan linearno, ni narativno. Najviše smo upotrebljavali poslednju, petu verziju koja je najmanje disperzivna, koja ima neki sažetak, ali smo uzeli i likove iz prve i druge verzije koje je Breht kasnije ispustio. Želeo sam da sve to dovedem do kraja”, rekao je De Brea. Što se tiče scenskog pristupa, izjavio je da je različit od onog na koji smo navikli u teatru zato što Breht radi protiv iluzije. “Mi volimo iluziju jer nam ona sakriva ono što je istinito. A Breht pokušava da skine šminku, da glumac nije zaštićen ni scenogafijom, ni efektima, nego da izbaci iz sebe ono što ga muči i što mu predstavlja prepreku da bi se oslobodio. Sigurnost koja ubija kreativnost”, objasnio je De Brea. “Možda sam bio malo nerazumljiv. Pa i Breht je bio”, dodao je reditelj uz napomenu da u radu s glumcima jedino što je želeo je to da iz njih izađe ono što je najbolje, da dođu do mesta “gde nema laži, izigravanja, gde nema glume ustvari”.

Miloš Biković, koji tumači naslovnu ulogu, priznaje da je pri prvom čitanju komada bio iznenađen. “Nisam video način, nisam mogao da shvatim sa koje strane mu treba prići. Komad je toliko višeslojan i težak. Onda sam doživeo veliku radost kada smo počeli da radimo sa Dijegom zato što je i on višeslojan, na tako divan način i tako hrabro i smelo je ušao u meso, u suštinu komada i počeo da ga dekonstruiše, da ga rastavlja i da ga svodi na ono bazično ljudsko. Enormna količina energije je uložena od strane svih nas da se u ovakvim okolnostima, kroz isprekidane probe, ipak dođe do kraja. Mada proces teško može da se završi, on je samo doveden do tačke da može da se prikaže, ali se ne završava premijerom”, rekao je Biković.

Breht je klasik, a to je veliki izazov po Miodragu Radonjiću. “Od prve probe mi je bilo jasno da treba da se prepustim, kao i svi u ansmablu, ideji reditelja, koji je svojom energijom, inspiracijom, nadahnutošću vukao ceo proces tako da se svi mi igramo, istražujemo. On svakoga ponaosob na svoj način glumački otvara. Moja uloga je izazov koji nije završen. Treba da raste, da se i posle premijere stvari razvijaju”, rekao je Radonjić.

Glumica Vanja Nenadić je primetila da rad u pozorištu čuva zdrav razum. “U nekim momentntima je izuzetno naporno, ali je jedino smisleno u ovom ludilu koje nas okružuje”, smatra ona.

Dunja Stojanović je dopunila: “Tako je pozitivno, vedro, bez obzira na duple probe svaki dan, ali svako od nas jedva dočeka sledeću. A kad je energija pozitivna, moguće je da se stvori neka magija”.

Prevod potpisuje Maja Matić, a Diego De Brea i scenografiju. Dramaturg je Kata Đarmati, kostimograf – Blagoj Micevski. Igraju: Miloš Biković, Miodrag Radonjić, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Ivan Zablaćanski, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Miloš Petrović Trojpec, Milan Čučilović, Milan Zarić, Stefan Radonjić i deca Mia Petrović i Una Petrović.

Premijera je zakazana za 15, a prva repriza za 16. april na Velikoj sceni “Olivera i Rade Marković”.