Vest | 19. октобра 2020.

Богатство интерпретације (Драгана Бошковић, Вечерње новости)

„Еторе Скола је свој култни филм „Ружни, прљави, зли“ посветио људима са дна италијанске друштвене лествице, субверзивно реферирајући на мит  о породици, свети грал католицизма.

Српском модерном театру, епоха црне комедије, чији је родоначелник Душан Ковачевић, са својим „Маратонцима“, довела је на сцену гротескне полуљуде, театру апсурда смештене у „трагичну фарсу“… Ленка Удовички свет филма Етира Сколе не дислоцира из италијанског миљеа (дијалог је повремено карикатурално обојен италијанским акцентима), Слободан Обрадовић додаје овом каламбуру извесни брехговски експресионизам, нарочито у сонговима, од којих уводни, интерпретацији главног „јунака“, Ђаћинта Мацателе, мутиводе који је намерно уништио себи око да би добио одштету, па га породица прогања за то милионче, лако учитава гледаоце у сотију. Привлачна представа, у добром ритму, препознатљивој епетици, показала је добар ансамбл Београдског драмског позоришта (са гостима), у коме је бриљирао Јово Максић, као Баба Марчела, Ђаћинтова мајка, „Број 1″ ове накарадне фамилије. Практично без речи, у инвалидском колицима, Максић је постигао да све време буде видљив на сцени, присутан у“драмској“ радњи. Одлична Нађа Секулић је од Матилде, ђаћинтове жене, мајке физички морално деформисаног подмлатка, створила старну особу, без великих упадљивих гестова, који би умањили њену материнску женску трагику. Марко Гверо је у томе, иако је врло спретан глумац, помало претерао… Не одузимајући аутентичност, упечатљивост и осећај за меру (основне особине гротеске) неочекиваној Наташи Марковић, тачној Ивани Николић, спретном Ивану Заблаћанском, сликовитом Милану Зарићу, скаредно привлачном Александру Јовановићу, филмски упечатљивом Александру Вучковићу, сценски лепој Вањи Ненадић, комично дирљивој Јани Милосављевић, заиграној Дуњи Стојановић, одлично трансформисаној Иви Илинчић, оригиналним Слађани Влајовић и Милени Јанчурић, одајемо признање госту из Загреба, Озрену Грабарићу, можда најизразитијем глумцу у овом тренутку у ексјугословенском простору. Својим Ђаћинтом, који у себи, у Грабарићевој интерпретацији, носи Молијера, Држића, Арипофана, Голдонија, све ствараоце комедије као „преобучене трагедије“ светском театру, овај добродошли дуго очекивани гост на нашој сцени (коме смо се већ дивили на гостовањима у Београду), унео је представу Ленке
Удовички, умногоме конвенционално режирану овом атрактивном жанру, нови моменат, који се не тиче само његове непогрешиве интерпретације. Ауторско дело Грабарићево, које је одсад на нашој сцени, јесте његова истинитост сваком жанровском контексту, ретко виђена способност да му се верује да се „дише са њим“ онда, када лик треба да буде одбојан и несимпатичан. Навикнути на трансформације које Озрен Грабарић постиже карактерима које тумачи, разнородне и слојевите, после Ђаћинта, ипак лимитираног угврђеном ролом у Сколином филму, са радошћу очекујемо Грабарићев нови узлет, испуњен медитеранско страшћу игре, њему својственом.

Драгана Бошковић, Вечерње новости