Prva predstava Beogradskog dramskog pozorišta, dok ono još nema svoju scenu, u duhu je vremena i uticaja Sovjetskog saveza, ali se formira dobra osnova budućeg sjajnog umetničkog ansambla: Sima Janićijević, Tatjana Lukjanova, Predrag Tasovac, Milan Puzić, Branka Pantelić, Dobrila Kostić.
Архива
ВИДЕО АРХИВА
NEPRIJATELJ NARODA (1968.)
2.juna 1968.godine u Savremnom pozorištu na sceni na Crvenom krstu postavljen je klasični komad Henrika Ibzena NEPRIJATELJ NARODA ali tada u scenskoj adaptaciji Artura Milera i u režiji Aleksandra Ognjanovića. Opredeljujući se za Milerovu adaptaciju težilo se tome da se ova devetnaestovekovna Ibzenova fabula o časnom doktoru Stokmanu koji se boreći se za istinu i dobrobit stanovnika banjskog lečilišta suprotstavlja društvu okorolem u korupciji i koristoljublje prilagodi savremenom gledaocu i da Ibzenovu temu na neki način aktuelizuje. Glavnu ulogu, doktora Stokmana, igra Vlastimir Djuza Stojiljković, a u ostalim ulogama se pojavljuju Pavle Bogatinčević, Mića Tatić, Mirjana Kodžić, tamar miletić i drugi. Kritika je uglavnom pozitivno ocenila predstavu, a svi su isticali briljantnu igru Vlastimira Djuze Stojiljkovića.
ĐIDO (1968.)
Đida je Janko Veselinovića počeo da piše 1891. pod uticajem Milovana Đ. Glišića, koji ga je najverovatnije, podsticao za takav poduhvat. U poslu mu se ubrzo pridružuje Dragomir Brzak, koji se ogledao na pozornici najvećma pišući komade prema tuđim zamislima. U takvoj funkciji treba posmatrati i njegovo koautorstvo sa Jankom Veselinovićem prilikom stvaranja Đida. Đido pripada žanru „komada sa pevanjem“ veoma popularnom žanru s kraja XIX veka, a ta popularnost se nastavila i u XX veku. Za Đida muziku je komponovao Davorin Jenko, a komad je od premijere 1892.godine pa svih sledećih decenija bio jedan od najpopularnijih i najizvođenijih komada na sceni Narodnog pozorišta. Osim pozorišnog uspeha, Veselinović je dobio neku vrstu posthumne satisfakcije da mu je Đido štampala Srpska književna zadruga 1908.godine. Kako piše dr Raško V.Jovanović, “u razdoblju posle Drugog svetskog rata Đido se ređe izvodi. Trebalo je da prođe blizu četrvrt veka pa da se, 1968. pojavi na repertoaru Savremenog pozorišta, i to na sceni na Crvenom krstu, u režiji Minje Dedića. Ta predstava doživeće 98 izvođenja, što, opet, govori da je Đido i tada imao svoju publiku. Taj uspeh ne predstavlja iznenađenje: kao što je Đido, zajedno sa ostalim brojnim komadima s pevanjem, imao povoljan prijem kod publike još prilikom prvog izvođenja prvenstveno zahvaljujući tome što su se u gledalištu uglavnom nalazili ljudi pretežno poreklom sa sela, pa im je bilo i prijatno i zanimljivo da gledaju i izazivaju sećanja na vlastiti negdašnji život, ta pojava nije prestala ni u zahuktalom velegradu, koji je asimilovao i još to čini – brojne pridošlice sa sela. Ako se pri tom istakne da je i sam nivo izvođenja, gotovo uvek zavidne visine, obezbeđivao pun umetnički doživljaj – eto odgonetke uspeha komada s pevanjem na našoj pozorišnoj sceni tokom više od jednog stoleća.” U predstavi Savremenog pozorišta iz 1968.godine, glavnu ulogu Maksima tumači Miodrag Petrović Čkalja, koga prati veliki ansambl pozorišta sa Crvenog krsta.
DON KIHOT I SANČO PANSA (1971.)
1971.godine na sceni Beogradskog dramskog pozorišta (u tom periodu pod nazivom Savremeno pozorište- scena na Crvenom krstu) Radomir Bajo Šaranović postavio je tekst Mihaila Bulgakova DON KIHOT I SANČO PANSA koji je inspirisan slavnim Servantesovim delom. Ovaj komad nije prikazan za života Bulgakova, ali je ubrzo nakon njegove smrti postavljen kako u Teatru Vahtangov u Moskvi tako i u lenjingradskom Teatru Puškin. Centralna tema komada je interakcija stvarnosti i fikcije, a u tipično ruskom maniru, naklonost ka kreativnosti i mašti kombinovana je sa moralnim obzirima. U dugim monolozima Bulgakovljev Don Kihot brani idealnu lepotu ali takođe poziva na pravdu, saoseća sa slabima i siromašnima. U poslednjoj sceni komada Don Kihot čezne za „najdragocenijim ljudskim darom – slobodom“. On umire savladan životnom realnošću, lišen imaginacije, anticipirajući istovremeno kolaps samog Bulgakova izazvan intenzivnim pritiskom životnih okolnosti. Međutim, to je takođe i posthumni trijumf literarne vizije. U ovoj predstavi dva glavna lika igraju dva izuzetna glumca. U ulozi Don Kihota pojavljuje se Vladimir Popovi i u ulozi Sančo Panse, Predrag Pepi Laković.
JOAKIM (1976.)
Drama JOAKIM o „ocu srpskog pozorišta“ Joakimu Vujiću je bila diplomski rad tadašnjeg studenta dramaturgije Dobrivoja Caleta Ilića (1942-2014). Devedesetih godina, Vladimir Stamenković je uvrstio taj komad u Antologiju savremene srpske drame u izdanju „Nolita“ kao jednu od najboljih drama polovine XX veka. 1976. drama je postavljena u režiji Minje Dedića na scenu Beogradskog dramskog pozorišta sa Radetom Markovićem u glavnoj ulozi. U knjizi Radoslava Lazića TRAKAT O DRAMI je i sećanje Dobrivoja Caleta Ilića o nastanku drame Joakim. “Joakima sam pisao u posebnim uslovima. Trebalo je sačiniti diplomski rad i pokazati šta sam na Akademiji naučio. Bio sam tada u teškom stanju. Radio u Radio Beogradu, odlazio na časove na Akademiji i stanovao u Aranđelovcu. Svakodnevno sam putovao autobusom u Beograd ujutru i popodne se vraćao u Aranđelovac, jer u Beogradu nisam imao stana. Rešio sam da odaberem ličnost, vreme, temu, ideju, jezik — ono što sam već donekle bio apsolvirao još davno pre toga, jer je onaj moj školski drug, Mile Nedeljković, bio zagriženi Joakimovac svojevremeno, pa je čak, početkom šezdesetih godina, sa još jednim drugarom iznajmio bio crni frak i cilinder i njih dvojica su išli po Srbiji, putevima Joakima Vujića, da bi doživeli nešto od njegovih utisaka. Naravno, više od jednog veka posle njega. Mile je bio tada izdao i jednu knjižicu pod naslovom Zavesa pada, u kojoj je pisao o Joakimu Vujiću. Setio sam se svega toga, i pošto je to već bilo u meni, veoma zrelo, na neki način proživljeno, učinilo mi se da će to biti prava tema uz pomoć koje ću najkompletnije pokazati šta sam to na Akademiji naučio. Naravnom, nisam želeo da pišem istorijsku dramu, dokumentarnu. Želeo sam da pišem komad o nama uopšte, a zatim o sukobu vlasti i umetnosti, o tome da umetnost nadživljava vlast iako vlast može da je gazi. Iskoristio sam ličnosti i njihove odnose samo kao dramsko štivo, često namerno odstupajući od istorijskih fakata. Bar osamdeset odsto replika u komadu su rečenice iz raznih spisa koje sam čitao tragajući za onim što meni treba. Te rečenice sam po sistemu situacija plus ličnosti slagao u celine, sledeći svoju osnovnu ideju i dopuštao da se drama sama razvija.”
U AGONIJI (1976.)
Drama Miroslava Krleže „U agoniji“, koja je objavljena 1926.godine i koja pripada ciklusu o Glembajevima, jedno je od najpopularnijih i najizvođenijih Krležinih dela. Mnogo godina posle objavljivanja drame, za novo izdanje iz 1962.,Krleža je dopisao treći čin, ali mnogi pozorišni znalci smatraju da je drama ubedljivija, snažnija i bolja u svojoj izvornoj verziji od dva čina. Ova drama u kojoj se prepliću teme ljubavi, mržnje, propadanja braka, strasti i poroka, bazirana je na odnosu tri glavna lika – baruna Lenbaha, njegove žene Laure i dr Ivana pl. Križovca, a ti likovi su uvek bili izazov za glumce koji su najčešće ostvarivali kroz njih značajne kreacije. Beogradsko dramsko pozorište je 10.12.1976.godine premijerno izvelo ovu Krležinu dramu (u verziji sa tri čina) u režiji Aleksandra Ognjanovića sa Pavlom Bogatinčevićem, Nedom Ognjanović i Stevom Žigonom u glavnim ulogama. Kritike su bile šarolike – neke su veoma pohvalno pisale o ovoj Ognjanovićevoj režiji, a oni drugi kritičari su iznosili svoje zamerke a gotovo jednodušno su imali primedbe na odluku da se drama igra u verziji od tri čina. Svi su posebno isticali izvanrednu kreaciju Tatjane Lukjanovne u epizodnoj ulozi Madlen Petrovne.
HAROLD I MOD (1980.)
Pozorišni komad „Harold i Mod“ Kolina Higinsa nastao je na osnovu scenarija koji je Higins napravio sa Hal Ešbija, a pozorišna verzija postala je poznata u svetu nakon briljantne verzije Žan Luj Baroa. Osnovu priče čini sudbina njujorškog tinejdžera Harolda koji pažnju svoje sredine pokušava da izazove serijom bizarnih pokušaja samoubistava. No, on sreće osamdesetogodišnju vitalnu, maštovitu staricu punu života koja , na izmaku života, Haroldu uliva veru u ljubav i svet koji ga okružuje. Ova predstava Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Paola Mađelija (premijera, 23.mart 1980.) ostala je dugo na repertoaru i bila jedna od najomiljenijih predstava ovog pozoriša. Pamti se po antologijskoj ulozi Tatjane Lukjanovne, a Harolda je 14 godina igrao Milan Erak, da bi ga 1994. nasledio u toj ulozi Slobodan Beštić, koji se i pojavljuje u ovom tv snimku.
POLTRON (1986.)
Komedija Siniše Pavića „Poltron“ u režiji Aleksandra Đorđevića (premijera, 23.maj 1986.godine) više od 12 godina je ostala na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta i doživela 250 izvođenja. U glavnoj ulozi smenila su se 3 glumca (Enver Petrovci, Desimir Stanojević i Slobodan Ćustić, koji se i pojavljuje u ovom televizijskom snimku.) Iako je u osnovi postojala namera satirične žaoke u priči o ulizištvu u jednom socijalističkom preduzeću, ovaj komad je ostao na nivou lake zabave, ali uprkos uglavnom lošim ili uzdržanim kritikama, doživeo je dugovečnost i uspeh kod publike.
ORUŽJE ZBOGOM (1990.)
„Oružje zbogom“ je komedija Stevana Koprivice (prvobitni naziv „Deveta defanziva“) čija je praizvedba bila na Novoj sceni Beoigradskog dramskog pozorišta, 28.novembra 1990. godine u režiji Nađe Janjetović. U ovom komadu trojica, penzionisanih, ratnih veterana, koji su, po rečima Dubravke Knežević, kritičara „Politike ekspres“, „od revolucije napravili zanat i trgovinu“, čekaju svog Godoa, bivšeg partizanskog komandanta Šaina zaglibljeni u lekovito blato Igala. U pomenutoj kritici Dubravke Knežević se kaže: „ .... reditelj Nađa Janjetović pokušala je da mane (komada) pretvori u vrline i u tome je mahom i uspela. Ona je pre svega uozbiljenjem komičkog potcrtala elegičnost, od posprdnog tona načinila tragigrotesku. Skraćivanjem senilne raspričanosti, ispovednog mlaćenja prazne slame, .... Janjetovićka je otvorila prostor strahovitog osećanja praznine, izgubljenosti i emotivne upropašćenosti.“ U predstavi su igrali Žika Milenković, Vlastimr Đuza Stoiljković, Miodrag Milovanov i Lada Skender.
MISTER DOLAR (1997.)
Redak je slučaj u našoj pozorišnoj praksi da reditelj pravi remake neke svoje poznate predstave. Miroslav Belović je u Beogradskom dramskom pozorištu posle 24 godine postavio „Mister Dolara“ Branislava Nušića, a oslanjao se na svoju koncepciju čuvene predstave iz 1973.godine u JDP-u. Ova verzija doživela je svoju premijeru 22.februara 1997.godine.
KUĆA SA PROZOROM (2000.)
Predstava „Kuća sa prozorom“ je dramski prvenac glumice Ljiljane Lašić, u kojem ona igra i jednu od glavnih uloga. Reditelj je bio Vladimir Lazić, a premijera se održala u Beogradskom dramskom pozorištu 22.maja 2000.godine. Ovaj dramski tekst razvija priču o jednoj beogradskoj, vračarskoj porodici u kojoj se prelamaju generacije, u kojoj duh starog vremena je suprotstavljen nekim novim okolnostima i ličnostima, a sve to u atmosferi pomerenih moralnih vrednosti. Tekst odiše crnohumorastim elemntima, koji su pomešani i sa grotesknim, ali i tragičnim aspektom. Osnova sukoba je na liniji svekrva – snaja (Tatjana Lukjanovna i Ljiljana Lašić) i sve vodi ka laganom odumiranju jednog vremena i porodice o kojoj se priča u drami. U ostalim ulogama su nastupili Mile Stanković, Miki Damnjanović i Ljubinka Klarić.
ZVER NA MESECU (2002.)
Pozorišni komad "Zver na mesecu" Ričarda Kalinoskog , kroz tri dramska lika i njihove uzajamne odnose i sećanja, priča o posledicama genocida nad Jermenima, koji su izvršili Turci početkom dvadesetog veka. Narator je Vinsent, a tumači ga izvrsni Đuza Stojiljković. On igra starijeg gospodina koji se seća svog turobnog detinjstva u Milvokiju kada je sreo neobičan bračni par jermenskih doseljenika (Arama i Setu)... On ujedno igra i dečaka kakav je bio kada se dobrodušna mlada Seta (Paulina Manov) sažalila na njega i uvela ga u njihovu čudnu malu porodicu, punu neizrečenih uspomena i tajnih rana. To je ujedno i priča o ljudskom udaljavanju i nemogućnosti da čovek najbližem biću objasni šta ga tišti... Seta, svojom blagom dečjom naravi, uspeva da otvori vrata novom životu, i da im privede svog muža zatočenog u užasu prošlosti... Vinsent, tada dečak, a sada starac, svedok je njihovog kidanja i muke, ali i preobražaja u ljude koji konačno mogu da pruže ljubav i pomognu drugome... Premijera ovog komada na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Nebojše Bradića bila je 27.aprila 2002. godine, a igrali su Vlastimir Đuza Stoiljković, Nebojša Dugalić i Paulina Manov.
PRIVATNI ŽIVOTI (2002.)
Noel Kauard je komediju “Privatni životi” napisao 1931.godine i ona je odmah postala hit na Vest Endu a i kasnije se često igrala na scenama bulevarskih pozorišta. Ova engleska salonska komedija, koja naravno ne doseže komade Bernarda Šoa i Oskara Vajlda, prvi put se u našoj zemlji igrala upravo u BDP. Premijera je bila 27.marta 2002.godine , a već sledeće je snimljena za televiziju. Radnja je zasnovana na večnim temama muško-ženskih odnosa, na priči o strasti, ljubomori, preljubi. To je priča o dva bračna para koja na medenom mesecu sreću svoje bivše supružnike, prevare sa njima svoje nove partnere i ponovo se zaljube u one stare. Kauard ume da napiše dobar dijalog, a Dimitrije Jovanović, koji je režirao ovu predstavu je reditelj sa iskustvom u okviru salonskog žanra. Šansa je data, tada mladim glumcima BDP-a, Mileni Pavlović, Dragiši Milojkoviću, Milici Zarić i Milanu Čučiloviću, dok se u efektnoj epizodi pojavila Tatjana Lukjanovna.
ĆEIF (2007.)
Jedna od najuspešnijih predstava Beogradskog dramskog pozorišta - drama "Ćeif", sarajevskog autora Mirze Fehimovića pobednik je konkursa za savremeni domaći dramski tekst na bosanskom i srpskom jeziku, koji su objavili sarajevski Festival MEŠ i Beogradsko dramsko pozorište.Premijerno je izvedena 23. oktobra 2007. i ovenčana je priznanjima na najznačajnijim domaćim, regionalnim i međunarodnim festivalima na kojima je učestvovala (Sarajevo, Rijeka, Zenica, Banja Luka, Kragujevac, Zaječar, Vranje, Mladenovac), uključujući i četiri nagrade na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.Komad delikatno razlaže bosansku traumu kroz nekoliko isprepletanih sudbina, čisto i pomirljivo, bez osude ijedne nacije, jer svi su na svoj, sudbinski predodređen način, žrtve bolnog iskustva. To je realistička drama o povratnicima u Sarajevo posle rata, o onima koji su se sklonili, "pobegli" i onima koji su ostali.Igraju Ljubomir Bandović, Dušanka Stojanović, Radmila Tomović, Nebojša Ljubišić, Sandra Bugarski, Slobodan Ćustić, Lako Nikolić, Maja Kolundžija Zoroe, Jovana Cvetković/Biljana Maletić Zaverla.
ФОТО АРХИВА
M.Gorbatov
MLADOST OTACA (1947.)
A.Miler
SMRT TRGOVAČKOG PUTNIKA (1951.)
Glumac, vajar i slikar Sima Janićijević bio je najduhovitiji među kolegama, a u dramskoj umetnosti je ostavio dubok trag. Vrednost njegovog tumačenja VILIJA LOMANA bila je u rangu najviših evropskih i svetskih dometa.
E.Labiš
SLAMNI ŠEŠIR (1951.)
Ta inscenacija se razlikovala od svega što se tada moglo videti u našim tetrima. Profesor Jovan - Vava Hristić ovu predstavu uzima za početak ZLATNOG DOBA Beogradskog dramskog pozorišta.
T.Vilijams
STAKLENA MENAŽERIJA (1952.)
...
A.Paton
PLAČI VOLJENA ZEMLJO (1953.)
...
M.Krleža
VUČJAK (1953.)
Komad koji je Krleža posebno priredio za Beogradsko dramsko pozorište dva puta će premijerisati na Crvenom Krstu. Praizvedbi je prisustvovao i Predsednik Tito.
T. Vilijams
MAČKA NA USIJANOM LIMENOM KROVU ( 1956.)
...Rade Marković
T. Vilijams
MAČKA NA USIJANOM LIMENOM KROVU (1956.)
... Olga Stanisavljević
A.Miler
POGLED SA MOSTA 1958.
... Još jedan odličan Milerov komad sa Simom Janićijevićem u glavnoj ulozi. Premijera je bila najavljena za 1. januar a nekoliko minuta uoči početka predstave nestalo je struje u pozorištu.
B.Ćopić
NIKOLETINA BURSAĆ (1957.)
Glumac Pavle Vujisić je odustao od NIKOLETINE, jedine uloge koju je spremao u BDP-u. Preuzeo ju je Rade Marković, bez mnogo predispozicija za taj lik, i postigao značajno ostvarenje koje će doći da vidi i maršal Tito.
B.Breht
MAJKA HRABROST (1960.)
...
O. Davičo
BETON I SVICI (1963.)
Neke od svojih najboljih uloga Zoran Radmilović je odigrao na Crvenom Krstu. Za VUKA RSAVCA, u ovom delu Oskara Daviča, dobio je Sterijinu nagradu.
A.Popović
UTVA PTICA ZLATOKRILA (1969.)
...
K.Higins
HAROLD I MOD (1980.)
Tatjana Lukjanova je učestvovala u radnim akcijama zidanja zgrade Beogradskog dramskog pozorišta. U njemu će provesti ceo svoj radni vek, a nenadmašnu kreaciju MOD izvodiće do svoje smrti.
P. Šefer
AMADEUS(1981)
Lazar Ristovski kao Amadeus, Rozalija Levi kao Konstanca i Rade Marković kao Salijeri.
D.Kovačević
SABIRNI CENTAR (1982.)
Prva postavka ovog komada i njegova najuspešnija verzija bila je u BDP-u. Režirao je Muci Draškić, a u odličnom ansamblu briljirao Đuza Stojiljković.
S.Koprivica
DUGO PUTOVANJE U JEVROPU (1987)
Farsa Stevana Koprivice, u režiji Egona Savina, jedna je od najpopularnijih predstava Naše kuće svih vremena. Mogla se igrati i mnogo duže da Lazar Ristovski (KNJAZ NIKOLA) nije napustio pozorište I sasvim se posvetio filmu.
E.Šmit
FREDERIK I BULEVAR ZLOČINA (2003)
...
ИСТОРИЈАТ
- 1947-1957
- 1958-1968
- 1969-1979
- 1980-1990
- 1991-2001
- 2002-2012.
- 2013-2018.