Važno je naći u srcu dovoljno ljubavi

Branka Katić je debitovala u filmu „Nije lako sa muškarcima” sa 14 godina. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Radeta Šerbedžije. Veliku popularnost stekla je zapaženim filmskim i televizijskim ulogama, uporedo igrajući u brojnim pozorišnim predstavama.

Među zapaženim ulogama Branke Katić je i lik Bube u filmu „Mi nismo anđeli”, Sofije Aškerc u delu „Tamna je noć”, Jelene Panić (Bulike) u filmu „Ubistvo s predumišljajem”, tu su role i u ostvarenjima „Bulevar revolucije”, „Devojka sa lampom”, „Osmeh Margaret Jursenar”, , Falsifikator”, „Žena sa slomljenim nosem”, „Jagoda u supermarketu”, „Crna mačka, beli mačor”… Kada je inostrana karijera u pitanju, naša sagovornica je glumila u brojnim filmovima i televizijskim serijama, poput one na kanalu HBO „Big Love”, odnosno „Red Cap”, „The Last Detective”, kao i u filmovima „The Englishman”, „Public Enemies”…

Godinama unazad, odnosno od 2000, Branka Katić živi u inostranstvu. Udata je za britanskog filmskog i televizijskog reditelja Džulijana Farina, ima dva sina, Luija i Džoa. Njena kuća je uvek puna, pa tako u šali zna da kaže da kada se udala za Džulijana, on ju je uvek zafrkavao da je oženio jednu Srpkinju, a dobio tri Srbina za džabe, odnosno da je uz nju dobio i „paket Srba”.

Pozorište je neophodno glumcu. Posle više od dvadeset godina, koliko ste bili odsutni iz našeg teatara, susreli ste se s publikom u Areni BDP-a u predstavi „Sumrak bogova”, upravo u režiji Jagoša Markovića. Šta je presudilo da se vratite u naš scenski milje?

Ovo je godina kada se sve nekako složilo i uloga Sofi u predstavi „Sumrak bogova” je dobra prva uloga za povratak. Nadam se da će ih biti još mnogo. Kako su moje prve uloge na pozorišnim daskama i bile u BDP-u, osećam se kao da sam se vratila kući.

Martinićev „Sumrak bogova”, pored kritike beskrupuloznih pojedinaca, analizira i društvo koje kapitulira pred totalitarnom vizijom sveta. Kakvu je zapitanost vama ova priča donela?

Tema ove predstave je i danas veoma aktuelna. S jačanjem desnice, beskrupuloznosti i bahatosti ljudi na vodećim pozicijama širom planete, rasnoj i polnoj nejednakosti i netoleranciji, jasno je da nismo daleko stigli od stravičnih zločina učinjenih tokom istorije. Naša predstava je tu da nas podseti na mehanizme zla, tamne strane ljudske prirode i svojom klaustrofobijom nadam se potakne na razmišljanje da se svemu tome suprotstavimo.

„Sumrak bogova” dotiče najtananije emocije, progovara o ljubavi bez koje život nema smisla, porodici, moći, uticaju… Vašu dominantnu beskompromisnu Sofi publika je primila vrlo emotivno, s mnogo aplauza. Koji deo sebe ste utkali u Sofi?

Nemamo mnogo toga zajedničkog, to je izvesno. Sofi je odrasla u privilegiji, razmažena je i naučena da je sve po njenoj volji, u trenutku kada shvata da može sve to da izgubi, ona ne preza ni od čega i beskompromisno gazi preko svih, čak i preko rođenog sina. I baš te uloge koje su toliko različite od nas privatno dodatno su interesantne jer ti daju šansu da proživiš nešto sasvim novo i pokušaš da razumeš šta vodi ljude u tako mračne kute.

Kada ste pre dve decenije odlazili iz zemlje, imali ste lepu karijeru. Svih proteklih godina radili ste u kontinuitetu. Ipak, kažete da je lepše biti tamo odakle si, gde su melodije, mirisi, prizori i ljudi koje voliš… Kako je živeti na relaciji London–Beograd?

Posle svih ovih godina najviše mi prija boravak u mom rodnom gradu. Srećna sam što smo se vratili iz Los Anđelesa i što smo u Londonu jer je mnogo jednostavnije stići do Beograda. Mogućnost življenja u oba grada mi pruža šansu da zadovoljim različite interese i zahvalna sam što imam priliku da uživam u najboljem što oba pružaju.

Lepo vas je dočekalo i rodno Trebinje Nebojše Glogovca. Kakvo je vaše sećanje na ovog glumca?

Kažu da leka za bol zbog dragih ljudi koji su nas prerano napustili nema, ali da se može ublažiti kada se prostor koji zauzima bol ispuni samo ljubavlju za tu osobu. Za to je potrebno vreme. Još uvek osećam njegovo prisustvo, često mislim na njega, i dalje osećam i divljenje i veliku ljubav jer je zaista bio divan drug i nesebičan kolega, nestvarno darovit glumac i zaista poseban u svemu. Samo lepa sećanja me vežu za dragocene trenutke koje smo delili zajedno.

Radovali smo se da vas vidimo i u filmu „Kingsman: Početak”, reditelja Metjua Vona, ali je to zbog pandemije odloženo. Kako ste istrajavali na liku Aleksandre Nikolajevne Romanove, poslednje ruske carice?

Ako znate stil ovih filmova, jasno vam je da su oni pre svega zabavnog karaktera. Carski par u ovom filmu ima nekoliko osobina koje su istoriji nepoznate i pomalo groteskne. Znam da su rađeni i specijalni efekti na našim licima u nekim scenama, tako da s nestrpljenjem iščekujem premijeru koju, nažalost, već treći put pomeraju zbog pandemije. Za ulogu sam se pripremala predano, zaronivši u njihov svet kroz biografije, stare fotografije i pisma, ali nisam sigurna da bi se carskom paru dopala verzija njihovog života koju su pisci izmaštali.

Domaća filmska publika iščekuje da vas vidi i u filmu Dušana Kovačevića „Nije loše biti čovek” pored Vojina Ćetkovića, Milana Gutovića, Hristine Popović… U ovoj crnoj komediji tumačite Anu, žene glavnog junaka. Kakvo je to vaše iskustvo posle sedam godina odsustva iz srpske filmske umetnosti?

Bila mi je velika čast i zadovoljstvo da radim s našim legendarnim piscem i rediteljem Duškom Kovačevićem. Atmosfera na snimanju bila je lepa, moje kolege uvek veoma duhovite. Još uvek nisam imala prilike da ga pogledam jer je u fazi postprodukcije, ali se iskreno nadam da smo uspeli da napravimo dobar film.

I vaši sinovi vole Beograd. Šta posebno odavde vole da ponesu u prtljagu svojih uspomena?

Mnogo ljubavi i zagrljaja, srpsku opuštenost i humor, šetnje Kalemegdanom s vršnjacima, a konkretno – poneki „smoki”.

Koliko je za glumca neophodna razmena kulturne, odnosno scenske energije? Koja je vaša životna, a koja profesionalna „mera za meru”?

Razmena scenske energije je uzbudljiva i uvek malo drugačija, čini da uživate u trenutku i uvek iznova pokušate da nađete pravu meru. A moja životna mera za meru jeste da je dobro biti tolerantan i znati da celog života imaš šansu da postaneš bolji, da smo svi na svoj način lepi i posebni u svoj toj različitosti. I da svako treba da brine o svom dvorištu i svojoj duši i trudi se da bude uvek otvoren i radoznao, a ne da sve prlja ružnim mislima i osudama drugih. Da bismo živeli bolje, važno je naći u srcu dovoljno ljubavi da se zagrli ceo svet.

Pesma posvećena Glogovcu: Ti si sada vetar

Otvarajući nedavno manifestaciju „Dani Nebojše Glogovca”, koju u znak sećanja na velikog glumca u Trebinju po tradiciji organizuju njegova porodica i prijatelji u saradnji s tamošnjim kulturnim centrom, a pod pokroviteljstvom grada Trebinja, Branka Katić se predstavila i svojim stihovima. Svoju jedinu pesmu koju je napisala posvetila je upravo Nebojši Glogovcu:

„Kosmos je mali da sakrije ljubav. Ti si sada vetar.

Nebo plavo, nebo zvezdano.

Kada zatvorim oči, tu si. Bude mi milo kada te vidim.

Nasmejano ćutiš, gledaš me mangupski.

Veselo je oko tvoje, mudrice, barabo.

Radosna sam kada mi u suton dođeš.

Veliki si glumac što nikad ne glumi, samo nežnu sustišu riješ.

Zmaj si snažni i lav strašni, bubo svilena.

Volim te. I sve tvoje volim.

Sve ljubavi tvoje grlim dušom svom.”