Vest | 28. jula 2020.

Tomi Janežič – intervju

Želim da mislim da neće biti kraja pozorištu, u raznim državama se odvijaju procesi ekstremne političke polarizacije, šire se nacionalizmi razni oblici populizma, globalno se odvijaju mnoge društvene promene. Jedino
što čovek može da se nada jeste da promene neće završiti novim ratovima“ kaže Tomi Janežič,
čuveni slovenački reditelj evropske reputacije u razgovoru sa Tanjom Nježić (BLIC)

Ne tako davno, tačnije 7. jula u Sarajevskom ratnom teatru (Sartr) izvedena je premijera predstave „Nije to to“ (studije Fausta) Simone Semenič u režiji Tomija Janežiča (koprodukcija Beogradskog dramskog, Sartra, Zetskog doma na Cetinju i Festivala MESS).

Mediji beleže da je, praćena ovacijama, publiku ostavila bez daha – predstava budi katarzu, odiše posebnim rediteljskim rukopisom, svrstava se u kulturni događaj prvog reda. Glumačku ekipu čine glumice iz Bosne Hercegovine, Srbije i Crne Gore: Selma Alispahić, Emina Muftić, Maja Salkić, Amila Terzimehić, Jelena Laban, Karmen Bardak, Maja Ranđić, Dunja Stojanović.
Beogradska premijera je planirana za oktobar na sceni „Olivera i Rade Marković“, razgovoru za „Blic” čuveni reditelj govori ovoj i o drugim svojim
predstavama, mitovima, negdašnjem radu u Beograđu Novom Sadu, Covidu 19…
Premijera predstave „Nije to to“ je, ako je verovati internetu, oduševila one koji su
je videli, sa kakvim osećanjem, razmišljanjem si je ti doživeo?
„Doživeo sam je mirno, sa zadovoljstvom. Kažem mirno jer premijere novih predstava ne doživljavam stresno kao nekada. Zadovoljstvo mi pruža kada imam osećaj da smo uspeli da ostvarimo nešto za šta se čini da ima smisla.
Naziv „Nije to to“ je više nego intrigantan… Šta vas je motivisalo da se (danas ovde) bavite Faustom? Šta je sve nije to to?
„Treba reći da se mi zapravo nismo bavili Faustom. Faust je bio neka polazišna tačka. Slično kao što je mit Don Juana bio polazišna tačka za proces predstavu „Još nema naslova” u Sloven-
skom mladinskom gledališču.
Moje pitanje kada smo pre dve godine ili možda više ili manje, ne sećam se, odlučili da to bude polazišna tema predstave bilo je slično kao kod Don Juana – šta postavlja ovaj mit u središte zapadne misli i kako se odnosimo prema njemu danas? U startu bilo je jasno nekoliko stvari: da ću predložiti Mladinskom da tekst kakav god hoće napiše Simona Semenič, to shvatam kao deo kreativnog procesa – predstavu, ne nužno kao postavku njezinog teksta. Druga stvar: predložio sam radni naslov „Studije Fausta“ odnosno „Faust studije“ jer me nije zanimala inscenacija Fausta već pre ođređene misli, problemi, detalji… slično kao što u likovnoj ili muzičkoj umetnosti postoje studije određenih elemenata nekog budućeg dela velikog formata.“
Rekll ste: „Čitavu predstavu doživljavam kao neku sliku, koja je istovremeno čin
ili stav“. O kakvom stavu je reč?
„Naši preci su, kada su postali homo sapijens, otkrili priču da bi mogli da idu dalje. Inače bi ostali blokirani u pitanju:
zašto. Nemo, otvorenih ustiju bi buljili u nepojmivo. pojela bi ih neka zver. Trebalo je nešto izmisliti. Treba izmišljati priču sve vreme. Pronalazimo razloge to
jest, stvaramo priče zašto nas partner vara, zašto nas dete ne voli, zašto i dalje živimo u zemlji u kojoj živimo, zašto smo nekog ubili ili zašto je nas neko ubio,
zašto nas neko nije pozdravio tokom ulaska u pozorišnu salu ili zašto nas je pozdravio na onaj uobičajen način. Potrebno nam je đa nepojmivo postane pojmivo, neprihvatljivo prihvatijivo…
Da ne bismo na ulasku salu stali nemo i otvorenih usta buljili.
Možđa bi neke stvari trebalo da ostanu nepojmive. Recimo: ubijanje dece. Recimo: snajperista koji ubije dete. Da bi mogao da ubije dete, mora dete dobro da
vidi. Da bi se ubiio 50 dece jednom gradu potrebno je više snajperista koji dobro vide decu koju ubijaju. Nijedna priča ne može da obuhvati nepojmivost tih činjenica. možda ne bi trebaio ni da pokuša. Možda je podjednako nepojmivo zašto sediš u pozorištu nekom trenutku. Ali nama je dozvoljeno izmišljati priče.
toj deci nije. Trebalo bi da stanemo zauvek nemo, otvorenih ustiju i buljimo „zašto“.
Poslednjih godina radili ste, između ostalog, “Doplera“ Erlenda Lua “Ibija“ Alfreda Žarija u Norveškoj, predstavu “Čovek“ po delu Viktora Frankla koji je ukazivao na snagu “volje za smislom“,
važnost smisla življenja… Šta je sem predstave “Nije to to“ još aktuelno u vašem profesionalnom životu?
„Pa, jedna predstava koju bi trebalo da radimo početkom sledeće godine u Narodnom teatru u Oslu baviće se skoro pa direktno tim pitanjem. Radi se o dva
zaboravljena teksta Bjornstjerna Bjornsona „Iznad naših moći“, napisana krajem 9. veka, koja je neočekivano uzbudljivo čitati danas. Predstava koju bi trebalo da radimo još pre toga u Malom
državnom pozorištu Viljnusu u Litvaniji je “Ujka Vanja”.“
U jednom periodu ste, uslovno rečeno, dosta radili u Srbiji, već više godina vas nema, sa kakvim osećanjem se kroz saradnju sa Beogradskim dramskim vraćate na beogradski pozorišni prostor?
“ Ovaj prostor mi je ogromno dao. U Beogradu, Novom Sadu su moji jako dragi prijatelji, saradnici. Tu sam napravio za mene veoma značajne predstave, ovde sam preživeo ko zna koliko godina kada se zbroje svi periodi boravka u Srbiji. Osećao sam se kao kod kuće. Doživljavam kao privilegiju da sam mogao da radim sa divnim ljudima, odličnim saradnicima, da sam u pozorišnom svetu upoznao zaista dragocene ljude bez kojih sebe teško mogu da zamislim. Što se nove predstave tiče, mislim da je drugačija od predstava koje sam radio u Srbiji. Dosta toga mi se desiio poslednjih godina. Mislim da su sve predstave koje smo spominjali drugačije od predstava koje sam radio ovde. Žao mi je što publika još nije videla npr. „Još nema naslova“, i druge predstave. Za mene je to neki novi pozorišni period, slično kao što je npr. „Galeb” SNP-pređstavljao neki period.

Više nego aktuelna tema je pandemija Covida 19, šta nam je virus doneo, šta od-
neo, šta nas čeka…?
“ Teško je unapred proceniti sve posledice stvari su i dalje neizvesne. Nešto što možemo je da pogledamo u istoriju. Za pozorišta je to, sa jedne strane, sasvim nova situacija ako pričamo o poslednjih sto godina, u nekom smislu možda čak više stoleća. Naime, za vreme tzv. španskog gripa pozorišta se nisu masovno zatvarala. Tako da je možda čak bolja referenca vreme kuge. Ne znam da li to može da buđe uteha: Šekspirov život bio je označen kugom. Pozorišta su se u 16. 17. veku redovno zatvarala. Ako se ne varam, postoji podatak da su između 1603 i 1613. gođine pozorišta bila zatvorena trećinu vremena, znači, više od tri godine. Nije loše znati da je pozorišna trupa tada dobijala kompenzaciju za finansijski gubitak. Pozorišta su kroz povest zatvarali iz drugih razloga. Gore od kuge bilo je puritanstvo. Londonska pozorišta su npr. jer su glumci važili za lopove, bila zatvorena skoro 20 godina od 1642. do 1660, tada su rušili pozorišta, između ostalog su tada srušili Globe. Zanimljivo, tada, za vreme zabrane, parlament je odobrio kompenzaciju glumcima zbog finansijskih gubitaka. U svakom slučaju, kada su se pozorišta ponovo otvorila, došlo je do velikih promena. Tada su npr. prvi put počele da igraju glumice, promenila se arhitektura pozorišta, pojavile su se nove forme teatra itd. Siično je bilo vremenu posle španskog gripa, dvadesete godine su veoma značajno uticale na čitavo 20. stoleće.

A kako gledate na društvenu, političku siiku u regionu?
„U raznim đržavama se odvijaju procesi ekstremne političke polarizacije, šire se nacionalizmi razni oblici populizma,
globalno se ođvijaju mnoge društvene promene… Jedino što čovek može da se nada jeste da promene neće završiti u novim ratovima.“