Зојкин стан
grb
facebook logo  youtube logo  LAT / ENG

О ПРЕДСТАВИ

Представа је узбудљив спој класика драмске књижевности 20. века, кореографских и певачких партитура и визуелних атракција. Сама прича о смутном пост-револуционарном времену профитера и корупције изузетно је актуелна и данас, а редитељка Поплавска Булгаковљеву причу уз помоћ изузетних сарадника – Маје Митић, кореографа, композитора Огњена Атанасовског и Емила Петра, који потписује сценски и мултимедијални дизајн, обогаћује на савремен, ипак неочекиван начин.

О ДЕЛУ

Трагична фарса Михаила Булгакова, “Зојкин стан” критички слика групу ликова која представља све аспекте постреволуционарног, младог совјетског друштва, у коме профитерство, корупција и колапс морала узимају маха. Писац је добро познавао проблеме живота у Москви двадесетих година прошлог века, у тим за њега гладним годинама, а идеју је добио читајући о рацијама у коцкарницама и јавним кућама, које су тада отваране у такозваним “заједничким” становима. Има и аутобиографских елемената у комаду - Булгаков је и сам, као и “бивши” гроф Обољањинов био зависник од морфијума, а са Аметистовим, делио је страст ка коцкању.

“Зојкин стан”, који писац карактерише као „трагичну буфонаду”, премијерно је изведен 1926. године у московском Театру Вахтангов. Критика је напала овај комад, док га је публика волела. Неко време комад није игран, онда су га обновили, с неким малим изменама и играо се до 1929, кад су забрањени сви Булгаковљеви комади. “Зојкин стан” је поново игран тек 1972, скоро педесет година после премијере.

Београдско Народно позориште, на сцени "Мањеж", прво је начинило покушај да упозна нашу публику са делима Булгакова и то управо постављањем “Зојкиног стана” 20. октобра 1934. године. Представа није добро прошла код критике, а два брата Михаила Булгакова, Николај и Иван, који су у то доба су живели у Београду, нису је позитивно оценили. Редитељ је био Јуриј Ракитин, емигрант из Русије. У осврту београдске “Правде” записано је да је глумачка игра “у тенденционалној режији Ракитина још више појачала неповољан утисак”, због којег је публика гласно негодовала. “Она је осетила скрнављење своје највеће позорнице, протестовала звиждећи и не дајући аплауза. Осетила је да се ту вређа достојанство Народног позоришта и прилично бучно реаговала”! Представа је, после доста великог скандала,– била скинута са репертоара непосредно после премијере.

Ипак, сама прича о смутном времену транзиције из претходног режима у нови, друштвени поредак, у коме се сви знани етички, интелектуални и материјални ослонци осипају, а преовлађује ескапистичка жеља за одласком оних који то не прихватају, изузетно је актуелна и данас.

(...)

“За онога ко је видео Москву последњи пут пре само некакву годину и по дана сада је она непрепознатљива,

Све је то почело поступно... лагано... У дубини запуштених просторија су почеле да светле сијалице, а при њиховој светлости је почео да се покреће живот. Опрани излози су почели да се пресијавају. Упалиле су се јаке овалне лампе над изложеном робом или уске заслепљујуће цеви по ивицама излога.

(...) Москва се не може препознати. Москва тргује.

На Кузњецком мосту по цели дан кипти по слеђеним тротоарима гомила пешака, кочијаши иду један за другим, и промукло трубећи јуре аутомобили.

(...) До касно у ноћ се крећу, купују, продају, гурају по радњама Московљани. Али и касно увече, када се сказаљке на осветљеним уличним часовницима неминовно приближавају поноћи, када су већ затворене све радње, још увек живи неуморна Тверска улица.

Излози безбројних каф ића су осветљени, и из њих се нејасно чују звуци виолине.

До касно у ноћ се крећу, купују и продају, једу и пију за сточићима Московљани, који живе у још дотле невиђеном трговинско-црвеном Китај-граду.

(М. Булгаков “Трговинска ренесанса – Москва почетком 1922. године”, “Москва”, 14. јануар 1922)

О ПИСЦУ

Михаил Булгаков је рођен 15. маја 1891. године у Кијеву. Завршио је медицински факултет, а са Црвеним крстом је послат на фронт да ради као војни лекар, када је започео Први светски рат. Професију лекара заменио је писањем кратких прича и фељтона у почетку, да би остао упамћен по писању романа, драмских текстова и оперских либрета. Његово капитално дело – “Мајстор и Маргарита” и то цензурисано издање – објављено је 26 година након његове смрти. Преминуо је у Москви, 10. марта 1940. године.

У првим сатиричним приповеткама (“Ђаволијада” и “Фатална јаја”) дао је наличје НЕП-а (Нова Економска Политика у постреволуционарном друштву СССР-а). Роман “Бела гарда” (и драма по мотивима истог “Дани Турбинових”) слика ломљење руске интелигенције између белогардејског покрета и револуције, док се у драми “Бекство” бави судбином емиграната, примењујући поступак трагичне гротеске. У истом духу су и друга његова драмска дела из тог периода: “Зојкин стан” о НЕП-у и “Пурпурно острво”, у коме се стварност приказује кроз живот у једном позоришту. Драме "Последњи дани или Пушкин", "Робовање лицемера или Молијер", "Приглупи Журден", као и комедија "Иван Васиљевич" говоре о трагичном сукобу између уметника-хуманиста и деспотизма власти. Круну његових тематских преокупација, у синтези реализма, сатире и фантастике представља роман “Мајстор и Маргарита”, чија је нецензурисана верзија у СССР-у објављена је тек 1973. године.

Због критичког става према постреволуционарној, совјетској реалности дела су му цензурисана, а није му било ни дозвољено да напусти СССР. Био је принуђен да се обрати самом Стаљину тражећи да му се одобри право на азил. Стаљин му чини уступак доделивши му место драматурга и либретисте у московском Бољшој театру. У то време почиње и његова борба са морфијумом, који је почео редовно да узима због дегенеративне хипертензивнe нефросклерозе.

Током живота у Русији му је објављен само први део романа "Бела гарда", циклус прича "Белешке младог лекара" и један број новинских фељтона.

Најзначајније карактеристике Булгаковљеве сатире, свакако су вешто комбиновање фантастичних и реалистичних елемената, гротескне ситуације, као и важност препознавања етичких дилема.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

“Све ме подсећа на далек крај и... ... “

“И све ме подсећа на то, као да је било некад и као да је било ту...”

“Зојкин стан” Михаила Булгакова зачетник је нове, руске драматургије 20. века. Узбудљива прича мистичне јунакиње, Зоје Денисовне Пелц, лика конструисаног на основу аутентичних личности оног доба (Зоја Петровна Шатова, Наталија Штих …) грађена је по драматуршкој матрици – љубавни троугао. Сви остали карактери су насликани попут гогољевских гротескних ликова. Булгаков пише ову фарсичну буфонаду (како је сам назива) после Октобарске револуције, када су се десиле велике промене у Русији, а Москва је све више хтела буде Париз.

“Фокстрот и танго су се чули са свих страна на улицама Москве...”

Ова промена је била вечита инспирација мом сународнику Булгакову, који је, на жалост, рано напустио свет, несхваћен, забрањиван, често силом “ампутиран”.

Преко његовог лика и дела успела сам да још више разумем политичку историју, а истовремено и моју, личну историју. Изрази “бивши гроф”, “имали смо”, “било је” , “имање нам је…” постали су ми блиски, а верујем и једној читавој генерацији “бивших”...

Оно што Булгаков провлачи и у овом делу, као и у капиталном роману “Мајстор и Маргарита” је: “Да ли су се људи уистину променили”?

“ Зојкин стан” приказује тренутак промене, дочарава како се људи мењају. Булгаков поставља Зојкин стан као кућу спаса, као границу коју ако пређемо – пут нас води у бољи живот, а заправо …. Да ли свако бекство води у бољи живот?

Плејада дивних гротескно насликаних ликова показују да је кућа изгубила приватност, да је заправо човек изгубио приватност, да се десио хаос у ком смо сви заједно огољени.

Наташа Поплавска

О РЕДИТЕЉУ

Наташа Поплавска рођена је 15. маја 1971 године у Скопљу. потиче из мешане руско-македонске породице (Биљана и Борис Поплавски). Новинарство и балет, којима су се њени родитељи бавили, утицало је да, од малена, буде окренута театру, уметничкој игри, музици, ликовној уметности, дизајну и књижевности. Своје универзитетске дане започиње на Филолошком факултету (Катедра светске књижевности) у Скопљу, да би 1995. уписала позоришну режију. коју завршава 1999. на Факултету драмских уметности код професора Слободана Унковског. Постдипломске студије из области маркетинга и менаџмента у театру завршила је на британском Универзитету Шефилд у Солуну, Грчка.

Још студент, заједно са колегом Синишом Ефтимовим, постиже 1997. године успех на сцени Македонског народног театра - поставком комада Дејвида Мемета “Едмонд“, са тада непознатим, а данас доказаним глумачким именима као што су Тони Михајловски, Никола Ристановски и првацима Позоришта Петром Арсовским и Катином Ивановом.

Током последњих двадесетак година, потписује режије великог броја представа, од којих се издвајају: “Figurae Veneris Historiae”(2016) и “Баханалије”(2010) Горана Стефановског, као и “Буре Барута” (2014) Дејана Дуковског, а награђиване су на Македонском националном фестивалу „Војдан Чернодрински“ (2017. и 2010), Интернационалном фестивалу „Ристо Шишков“ (2014), Интернационалном позоришном фестивалу глумаца у Никшићу, Црна Гора (2014) и на Интернационалном камерном фестивалу у Врацу, Бугарска (2015).

Њен редитељски рукопис заснован је на принципима „тоталног театра“, који спаја елементе музичке, плесне, драмске и визуелне уметности. Посвећена је и развоју театарских форми попут мјузикла и кабареа на мекедонској позоришној сцени.

Поставила је са успехом лиценцирани мјузикл „Чикаго“ Боба Фосија и Фреда Еба, са кореографом Олгом Панго, у продукцији Македонског народног театра, Македонске опере и балета и Музичке академије из Скопља (2015). Сарађује са позориштима других националности, негујући различите жанрове музичког театра: у Албанском театару поставља представу “Оркестар” Жана Ануја (2011) и савремену фолк оперу “Хватање Јунис Вилијамс” Пауле Кимпер и Харли Ердмана (2008), а у Турском театару кабаре “Жене” Тунцера Гученоглуа (2007).

Инсценира и значајна дела светске драмске књижевности, а истичу се подухвати по комадима Виљема Шекспира “Ромео и Јулија” (НТ Струмица, 1998) и “Млетачки трговац“ (Драмски Театар Скопје, 2017), који је остварила у сарадњи са српском глумицом, Мајом Митић (Дах театар). Представа је на овогодишњем Националном позоришном фестивалу у Прилепу понела две награде за најбољег младог глумца (Порција) и најбољу мушку улогу (Шајлок).

Њена поставка Нушићеве “Госпође министарке” на сцену Македонског народног театра игра се непрекидно од 2009. Године 2014. у копродукцији са скопским Театром Комедија поставља Аристофанову „Лизистрату“, после које добија понуду за стални ангажман као кућни редитељ театра. Представа је награђена на Фестивалу сатире „Фадил Хаџић“ у Загребу, а посебно признање је добила и на фестивалу у Саранди, Албанија.

Поплавска је изузетан интернационални успех постигла и поставком балета „14 сати“ са кореографом Игором Кировим (МОБ, Скопље, 2014), са којом су се представили београдској публици на сцени Народног позоришта у склопу прославе 20 година од билатералних односа између Македоније и Србије 2016. године.

Основала је 2000. године удружење уметника АРТ МЕДИА, које је током година прерасло у Центар за развој уметности и културне размене, остварило низ запажених продукција и утицало на развој независне сцене у Македонији. Њихова прва продукција из 2001. године – игра се и данас: то је кабаре “Comme moi, le Piaf”, остварен у сарадњи са музичком групом Фолтин, Битољским позориштем и Француским културним центром. Представа је извођена на фестивалима у региону: Македонији, Србији, Хрватској, Бугарској, Албанији, Словенији, а успешно гостовање је имала и у Француској. Глумица Елена Моше је често била награђивана за улогу Едит Пјаф. Истичу се и “Плава соба” Дејвида Хера (МНТ, 2002), те “Мадам кабаре” Маје Милановић (Универзална сала, Скопље, 2004) и “Живот је кабаре“ (2005).

Ангажује се и кроз рад са младим театарским ствараоцима кроз међународне културно – едукативне радионице из области позоришта, видео и документарног филма. Изузетно је посвећена разноврсним пројектима намењеним културној размени и промоцији позоришних техника. Један од најуспешнијих је дугогодишњи пројекат познат београдској публици - “Не/Видљиви град“ у сарадњи са Мајом Митић и Дах Театром из Србије, Ом театром из Данске, Продигал Театром из Енглеске и Воа Плифоник из Француске. (2010-2012). Са Арт медијом и регионалним екпертима учествује у реализацији међународног подухвата „Преношење знања“, кроз радионицу физичког театра за младе глумце, из чега је настала представа „Црнина пристаје Електри“ Јуџина О Нила.

Наташа Поплавска раније није инсценирала дело ни једног руског писца. Са Михаилом Булгаковим постоји посебна веза: наиме, он је пореклом из Украјине одакле долази и фамилија Поплавски. Знаменити писац овековечује ову породицу преко лика Максимилијана Андрејевича Поплавског у антолгијском делу “Мајстор и Маргарита”.

Сезона: 2017/2018.

Време трајања: 1 сат и 40 мин.

Премијера: 11.10.2017.

ПИСАЦ
Михаил Булгаков


ПРЕВОД
Вук Драговић


АДАПТАЦИЈА
Маша Стокић


РЕЖИЈА
Наташа Поплавска


КОРЕОГРАФ
Маја Митић


КОМПОЗИТОР
Огњен Анастасовски


СЦЕНА И ДИЗАЈН
Емил Петро


КОСТИМОГРАФ
Роза Трајческа


ДИЗАЈН СВЕТЛА
Милчо Александров


ВОЂА ПРОЈЕКТА
Срђан Обреновић


ОРГАНИЗАТОР
Ивана Јововић


ИНСПИЦИЈЕНТ
Оливера Милосављевић


СУФЛЕР
Марија Стојић


ФОТОГРАФИЈЕ
Емил Петро


ЛИЦА

Зоја Денисовна Пелц 
Ана Софреновић

Аметистов, Александар Тарасович

Андрија Кузмановић

Обољањинов, Павел Фјодорович

Милан Чучиловић

Алилуја, Анисим Зотикович

Јадранка Селец

Ала Вадимовна

Милица Петровић

Газолин

Саво Радовић

Херувим
Милорад Дамјановић

Агнеса Ферапонтова
Сандра Бугарски

Вањочка
Милица Милша

Мањушка
Анђела Поповић

Гусан, пушач, шваља
Милош Лазаров

Прва неодговорна дама Иванова
Нада Мацанковић

Друга неодговорна дама Мимра
Јелена Ракочевић

Трећа неодговорна дама Лиза
Кристина Јовановић

Друг Пјеструхин, Робер, шваља
Саша Ђурашевић

Фокстротер, шваља
Арсеније Тубић

Поет, шваља
Александар Стоименовски

Музичар
Љубомир Ћустић


ПРОДУКЦИЈА
БДП