Ничији син
grb

facebook logo  instagram logo  youtube logo  LAT / ENG

О ПРЕДСТАВИ

Црнохуморни психолошки трилер “Ничији син” трећи је део “Посмртне трилогије” даровитог хрватског драматичара и композитора млађе генерације, Мате Матишића. У основи, то је породична драма у којој се полако откривају сабласти из недавне прошлости, периода Домовинског рата деведесетих година. Средишњи лик је ветеран Иван, а у живот човека за ког верује да му је отац - универзитетског професора, бившег политичког затвореника и новокомпонованог политичара Изидора Барића, напрасно и уцењивачки упада његов некадашњи затворски чувар, Србин Симо. Филм "Ничији син" у режији Антона Остојића у Хрватској је изазвао контроверзне коментаре због теме којом се бави. Ипак, био је апсолутни је победник 55. Филмског фестивала у Пули 2008. године када је освојио чак шест Златних арена, укључујући и Велику златну Арену за најбољи филм. Осим те, филму су припале и награде за најбољу режију, специјалне ефекте, тон, музику и најбољу мушку главну улогу.

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Једна грађанска породица је у својој кући, а један леш је у подруму.

Треба имати на уму ту драмску ситуацију у Ничијем сину Мате Матишића пре него што се оде у политичко тумачење комада - због тога што је Матишићев комад од површинског политичког слоја доста универзалнија и језивија прича о систему породичних лажи.

Глава једне грађанске породице покушава да сачува свој мали грађански мир, своје добре односе са суседима, свој интегритет академика, доброг супруга и оца, и да на томе изгради политичку каријеру. У томе му помаже супруга која властиту трагедију и позицију истинске жртве, коју је годинама тајила, претвара у осветољубиву вољу за моћ. Између њих је син, ратни ветеран у инвалидским колицима, кога су до очаја и трауме довеле управо љубав према отаџбини и запаљиве речи очева оснивача, и љубав према домовини и мајци која је ћутала и сањала освету. У ту идилу долази некадашњи џелат, догогодишњи мучитељ породице, који такође, гле чуда!, о себи мисли као о жртви. И ускоро се у подруму те угледне грађанске куће нађе леш, а систем породичних лажи између оца, мајке и ничијег сина у ствари се успоставља да би сачувао тајну о злочину.

Управо тај језиви систем доводи до трагедије ничијих синова и зато је потресно гледати га у позоришту, а мучно видети какве последица нам још увек оставља у стварности.

Иван Велисављевић

UNA CANZONE NON CANTABILE

Una canzone non cantabile
Mi ricorda sogni,
Quando splendi sopra casa mia
Come fiori piccoli.

Una canzone non cantabile
Che segreto mi offre,
Per sapere come raggiungere meta,
La mia serenita.

REF:

Un poeta che non canta
E che cerca sua sfida nuova.
Non riesce a trovare
Sua strada verso me.

********************************************

ЈЕДНА ПЕСМА НЕПЕВЉИВА

Једна песма непевљива,
На снове ме подсећа,
Како сијаш изнад мог дома,
Као ситно цвеће.

Једна песма непевљива,
Нуди мени тајну,
Како да додирнем циљ,
Моју радост.

РЕФ:

Један песник, који не пева,
Који тражи нови изазов,
Не успева да пронађе
Свој пут, до мене.

Аутори текста песме "Una canzone non cantabile" ("Једна песма непевљива"): Елизабета Лукић и Бранислав Пиповић.

О ДЕЛУ

„Посмртна трилогија“ Мате Матишића састављена је од драма „Синови умиру први“, „Жена без тијела“ и „Ничији син“. Трилогија је објављена 2006. године, у издању Хрватског центра ITI-UNESCO. Свака од драма доживела је позоришна извођења, а неке су преточене и у филм.

Средишњи ликови свих тих драма завршавају живот самоубиством, чином који Матишић изравно одређује као њихову повезницу. А Матишићево запажање како то „не говори толико о његовој списатељској концепцији колико о збиљи којој самоубиство може бити повезница“', води нас, пак, до самог исходишта „Посмртне трилогије“. Једини „завичај“ у који се њени јунаци могу вратити јестe завичај смрти и ослобођења што га она доноси. Ликови Матишићевих драма већ су се и пре „склањали“ у смрт, но никада тако декларативно и својевољно, при чему Матишић показује завршне фазе шизоидног процеса у комe управо друштво или породица доводе „осуђеника“ до руба издржљивости.

Матишић говори о људима напола, и људима привидно целима, а заправо је реч о људима који су пропустили умрети у правом тренутку и постати бесмртном саставницом митске целине, у смислу у којем Едгар Морен извлачи своје закључке о „синтези појединца и државе“' из које „произлази нека врста грађанске бесмртности“. (...) Матишићеви јунаци су надживели своју бесмртност и морају поновно започети живети обичним, цивилним животом, но друштво ком припадају то им једноставно не дозвољава. Оно оживљава њихове неурозе, подсећа их на учињене грехе, излаже их искушењима на која не могу наћи одговора.
Хрвоје Иванковић (iz предговорa „Посмртној трилогији“)

О ПИСЦУ

Мате Матишић (1965) дипломирао је на Правном факултету у Загребу. Био запослен као уредник у Драмском програму Хрватског радија и као драматург Јадран филма. Предаје филмски сценариј на Академији драмских умјетности у Загребу. Уз писање, бави се компоновањем филмске и позоришне музике. Свира у џез саставима, наступа на џез концертима и фестивалима, те свира неколико народних инструмената (самицу, тамбурицу, бисерницу, бас прим). Осим у Хрватској, драме су му извођене у Бугарској, Мађарској, Македонији, Словенији, Русији, Србији и БиХ. Добитник је низа награда за драмске текстове и музику. Сценариста или косценариста је десетак успешних и награђиваних дугометражних играних филмова.

Аутор је позоришних драма: „Бљесак златног зуба“ (1985), „Легенда о светом Мухли“ (1988), „Божићна бајка“ (1989), „Цинцо и Маринко“ (1992), „Анђели Бабилона“ (1996), „Свјећеникова дјеца“ (1999), „Синови умиру први“ (2005), „Ничији син“ (2005), „Жена без тијела“ (2005), „Балон“ (2010), „Фине мртве дјевојке“ (2012), Људи од воска (2016).

Драма „Ничији син“ доживела је праизведбу 2006. године у продукцији Ријечких љетних ноћи и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, у режији Винка Брешана. Године 2008. екранизована je у продукцији Алка филма из Загреба и ХРТ-а, у режији Арсена Антона Остојића. На 55. Фестивалу играног филма у Пули, „Ничији син“ добио је Златне арене за најбољи филм, режију, главну мушку улогу, музику, специјалне ефекте, обраду звука, те Награду "Октавијан" Хрватског друштва филмских критичара.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Рекло би се да је читав опус Мате Матишића, једног од најважнијих савремених драмских писаца ових простора, нека врста "хипертрофираног реализма". Његови комади најчешће припадају оквирима грађанске драме у којој се ликови и ситуације из условног реализма отискују у воде гротеске, водвиља, фарсе, пародије, трилера па чак и античке трагедије, не би ли се тако емотивно најтачније демистификовали сви важни митови савременог друштва.

Комад „Ничији син“ отвара нам се у ибзеновско-стриндберговском духу као драма о дисфункционалној породици и њеном члану, носиоцу постратне трауме. Међутим, након пинтеровског почетка ("комедија претњи"), увиђамо брзо да ће то заправо бити прича о тајни и откривању истине. Услед откривања тајни и саопштавања истинâ сваког од чланова породице, доћи ће до дрмања идентитета, а овим несрећницима је успостављени идентитет једино што им је преостало па ће урушавање тога бити заправо и урушавање њих самих. И ту креће борба за голи опстанак! Све ово, као што сам већ поменуо, Матишић бриљантно жанровски плете и чини немогуће: да гледаоца од урнебесно смешних сцена водвиљског типа, сасвим неосетно одведе до највећих понора попут оних из античке трагедије, да би на крају све обавио осећањем апсурда.

Након готово три деценије присутности Матишића на сцени, коначно се догађа један његов комад у неком београдском позоришту због чега сам посебно поносан и срећан. Надам се да ће публика уживати откривајући једног изузетног драмског писца, укорењеног у традицију балканске комедије и црног хумора (са референцама на опусе Иве Брешана и Душана Ковачевића), али с друге стране врло оригиналног приступа темама које обрађује.

Mарко Мисирача

О РЕДИТЕЉУ

Марко Мисирача (1985, Прилеп) дипломирао je позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 2010.

Режирао у Атељеу 212, Звездара театру, Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, Књажевско-српском театру у Крагујевцу, Народном позоришту у Сарајеву, Босанском народном позоришту у Зеници, Позоришту Приједор.

У Београдском драмском позоришту асистирао редитељу Горану Марковићу на представи „Фалсификатор“ (Горан Марковић, 2009) и редитељу Бобану Скерлићу на представи „Кад су цветале тикве“ (Драгослав Михајловић, 2014).

За режију представе „Синови умиру први“ Мате Матишића (Народно позориште Републике Српске, Бањалука, 2016) добио награде за режију на Сусретима позоришта/казалишта БиХ у Брчком, Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу и Театар фесту у Добоју.

Време трајања: 1 сат и 50 мин.

Премијера: 04.10.2018.

Сезона: 2018/2019.

ПИСАЦ
Мате Матишић


РЕЖИЈА
Марко Мисирача


ДРАМАТУРГ
Иван Велисављевић


СЦЕНОГРАФ
Борис Максимовић


КОСТИМОГРАФ
Татјана Радишић


РЕАЛИЗАЦИЈА КОСТИМА
Инна Јадрански


МУЗИКА
Бранислав Пиповић


ЛЕКТОР
Дијана Марковић


СТРУЧНИ КОНСУЛТАНТ
др Зоран Илић, психијатар / психотерапеут


АСИСТЕНТ КОСТИМОГРАФА
Татјана Ждијара


ОРГАНИЗАТОР
Ивана Јововић


ИНСПИЦИЈЕНТ
Оливера Милосављевић


СУФЛЕР
Марија Стојић


ЛИЦА

Изидор, свеучилишни професор, бивши политички затвореник
Миодраг Кривокапић

Ана, његова жена
Даница Ристовски

Иван, њихов син, умировљеник
Владан Милић

Јосип, Иванов син, ученик другог разреда основне школе
Васа Вранеш / Тодор Јовановић

Тонка, Иванова бивша супруга, Јосипова мајка
Милена Предић

Симо, умировљени правосудни полицајац
Александар Алач

Инспектор
Лако Николић

Пацијент I
Јован Јелисавчић

Пацијент II
Андреј Пиповић


ПРОДУКЦИЈА
БДП