Кад су цветале тикве
grb
facebook logo  youtube logo  LAT / ENG

О ДЕЛУ

„Ево, лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, водјени силом куда нећемо“

Данилов ученик, XIII-XIV век (мото романа Драгослава Михаиловића преузет из српских, средњовековних списа)

Драма „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића колико год да је двојако сведочанство повесних социјално-политичких превирања из недавне прошлости, толико је изнад свега упечатљива, снажна и онеспокојавајућа интимна прича о растегљивости граница људскости и морала. Универзалну, готово архетипску, тему о превази осећаја потребе за одбраном сопствене части и достојанства над наметнутим, свепритискајућим, али опште прихваћеним друштвеним нормама и законима (које итекако зависе од историјског тренутка и поретка), Михаиловић поставља у радикално драматуршки дефрагментисане и на први поглед локално-политичке оквире (комунистичка диктатура, Резолуција Информбироа, Голи оток), дајући тако „Тиквама“ ванвременску ноту. Колико је крајем шездесетих година ова драма (као и роман, уосталом) деловала јеретично у васпостављеној хијарархији у покушају отварања нових слобода говора и мишљења, те била проглашена за „субверзивни“ акт у подривању постојећег и увреженог система, начињала табу теме голооточких страдања и сурово насилног уводјења униформности и послушности; толико она данас дотиче пре свега интимном исповешћу главног актера и сведока минулог доба, Љубе Врапчета о судбинском трагизму једног времена у коме појединац чврстих моралних постулата никако није могао да опстане чистих руку. Уосталом, судбина јунака који се од просте, праведне душе под притиском околности/система претвара у хладнокрвног убицу осветника, тема је која се провлачи од античких времена, преко Шекспирових дела, до данашњег тренутка. Оно што је Михаиловићев помак свакако је остављена могућност слободе избора казне: Љубу Врапчета неће сустићи ни гнев Богова, ни људски закони. Он одлази у добровољно изгнанство, лишен контакта са сопственим коренима и наследјем, а његова казна је у ужарену носталгију преточена грижа савести. Тако и баш зато он постаје “јунак нашег доба”.

Маша Стокић

О ПИСЦУ

Драгослав Михаиловић родјен је 1930. године у Ћуприји. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Београду и професионални је писац. Као деветнаестогодишњак је ухапшен из „политичких разлога“ и од 1950. до 1952. године био је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада Циганлија), као и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године.

Објављена дела: „Фреде, лаку ноћ“ (приповетке), 1967; „Кад су цветале тикве“ (роман), 1968; „Петријин венац“ (прозни циклус), 1975; „Чизмаши“ (роман), 1983; „Ухвати звезду падалицу“ (приповетке), 1983; „Уводјење у посао“ (драме), 1983; „Вијетнамци“ (сценарио за играни филм), 1990: „Лов на стенице“ (1993; „Гори Морава“ (роман), 1994; „Голи оток И-ИИИ“ (документарна публицистика), 1990-1995; „Одломци о злотворима“ (проза), 1996; „Злотвори“ (роман), 1997; „Кратка историја сатирања“ (студија), 1999; „Јалова јесен“ (приповетке), 2000; „Црвено и плаво“ (огледи и чланци), 2001; „Треће пролеће“ (роман), 2002; „Време за повратак“ (беседе), 2006; „Мајсторско писмо“ (беседе и чланци), 2007; „Преживљавање“ (збирка приповедака), 2010; „Скупљач“ (драма), 2011; “Голи оток ИВ-В” (документарна публицистика), 2011-12.

Његови романи и приповетке преведени су на: албански, белоруски, бугарски, грчки, дански, енглески, литвански, мадјарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, француски, чешки, шведски, шпански и португалски. Редован је члан Српске академије наука и уметности.

О РЕДИТЕЉУ

Бобан Скерлић је завршио Факултет драмских уметности у Београду.

Филм: “Шангарепо ти не растеш лепо”, “До коске” и “Топ је био врео”.

Позориште: “Гробница за Бориса Давидовича” Данила Киша у Дадову (корежија са Радивојем Андрићем), “Змајовини пангалози” Иване Димић и “Школа рокенрола” Милене Деполо у Позоришту Бошко Буха, “Трпеле” са Миленом Деполо у Београдском драмском позоришту.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Душановац педесетих година двадесетог века се није разликовао много од Душановца педесетих година деветнаестог века. Чак не толико по “изгледу”, колико по логици и животним рутинама. Чесма у дворишту, ратлук уз кафу, веш на штрику, голубови, мало баште, мушкатле у лонцу, мириси кухиња, дрвене клупе и хоклице, ситни мајсторлуци, импровизација, карирани столњаци, дуње, дудиње и ораси…

Бокс педесетих није био оно што је данас – крвави, добро плаћени спектакл. Био је сиротињски хоби, вежба преживљавања у радничким предграђима и заједничким двориштима, шанса за мало обилнији ручак или џепарац, прилика да гољу уопште примете девојке… Али и да научи да подноси батине, па и да – убије.

То је све миље, шарена стакалца калеидоскопа, а “Кад су цветале тикве”’ је драма о томе како се рађа зло у човеку, посматрање душе која се миц-по-миц усмрђује. На очи власника. Уз пуну свест. И без способности или воље да се томе супротстави. Ништа јефтин сентимент, ништа оперски кич. Смрти, силовања, страхови – отуда толико експресије и толико емоција у драми.

Кад процветају тикве – туберкулозни умиру. А туберкулоза, као патња и потенцијал смрти, је свеприсутна. Само је питање кад ће чија тиква процветати.

Бобан Скерлић

Место, време, околности

Душановац је насеље у Београду које се налази на градској општини Вождовац. Граничи се са насељима Пашино брдо на северу, Аутокоманда на западу, Браће Јерковић на југу, Коњарник на истоку и Вождовац на југозападу. Као предратно предграђе Београда, формирано је 1920. на тадашњој источној граници града. Почетком 1960-их и 1970-их, нова насеља су се развијала на истоку, тако да је данас Душановац ближи центру (10 минута јавним превозом) него источном крају града.

Душановац је увек био подручје досељеног становништва радничке класе нижег социјалној статуса, претежно смештеним у приземним кућама са заједничким двориштем (партаје). Крај је у периоду измедју два последња рата (Другог светског и еx-Yу) био познат по “жестоким момцима” и још жешћим обрачунима, што медјусобним, што са другим градским клановима око доминације.

(…)

Информбиро (ИБ), односно Коминформ, Коминформбиро је представљао прву формалну, медјународну организацију комунистичких партија након распуштања Треће интернационале (Коминтерна) током Другог светског рата, а основан је 1947. као њен наследник и један од темеља Источног блока, насталог распадом ратне антихитлеровске коалиције, почетком Хладног рата и успоставом совјетске хегемоније над Источном Европом.

Израз је на простору бивше Југославије постао синоним за период у коме се владајући режим на челу с Јосипом Брозом Титом и Комунистичком партијом (КПЈ) супротставио Јосифу Висарионовичу Стаљину и Совјетском Савезу, а што је довело до почетка непријатељства тадашње Југославије са новоствореним Источним блоком. Последице су биле економска криза, повишена борбена готовост на границама и жестока унутрашња репресија према стварним или наводним присташама Стаљина у Југославији, чији је најзлогласнији симбол логор на Јадрану – Голи оток.. На Петом конгресу КПЈ “Стаљину је речено НЕ”. Тада је започео сурови прогон свих симпатизера, као и оних за које се сумњало да су симпатизери Стаљина и СССР-а, а последице су се осећале и после смрти Јосипа Броза Тита, 1980. године.

(…)

Бокс, често називан и “племенитом вештином”, је најтежа, најкомплекснија и најспецифичнија олимпијска дисциплина. Први прикази песничења/борбе шакама могу се наћи још у древном Египту. Године 688. п.н.е. уврштен је на Олимпијске игре у оквиру панкратиона (мешавине рвања и бокса). Помиње се и назив пyгмацхиа: стари Грци су веровали да је то игра Богова са Олимпа.

Бокс је борилачки спорт који подразумева надметање у снази, брзини, рефлексима и издржљивости такмичара. Правила су се кроз историју битно мењала, а борбе су биле бруталне, чак и смртоносне. Прва боксерска правила новијег доба настала су у Лондону, у XВИИИ веку, а систематизовао их је 1867. Маркиз од Квинсберија у први службени боксерски правилник, који је и данас у употреби. Прописане су рунде од три минута, величина ринга, забрањени неспортски ударци… Данас разликујемо два основна правца бокса: аматерски (олимпијски) и професионални бокс, којим управља неколико различитих боксерских федерација.

У спортској историји многих земаља најбољи и најпопуларнији спортисти били су управо боксери: Мухамед Али (УСА), Ласло Пап (Мађарска), Нино Бенвенути (Италија), Теофило Стивенсон (Куба), Макс Шмелинг (Немачка)… За најбољег спортисту света у XX веку проглашен је боксерски шампион Мухамед Али. Прве рукавице у Србију, 1908. године, донео је Милета Недић, а 1911. основан је први боксерски клуб у Београду. Први бокс меч организован је 1912. у биоскопу „Коларац“, где су наступили Милета Недић против Ебера, боксера из Мађарске. У послератној историји, југословенски боксери на међународним такмичењима, остварили су најбоље резултате од свих појединачних спортова. Освајане су многобројне медаље на Олимпијадама, Европским и Светским првенствима, а истичу се имена попут Павла Шовљанског, Косте Лековића, Душана Богдановића, Драгомира Вујковића, Рајка Милића, Маријана Бенеша, Мате Парлова, Звонка Вујина, Азиза Салихуа, те изузетна генерација с краја седамдесетих којој припадају Фазлија Шаћировић, Братислав Ристић, Мемет Богујевци, Миодраг Перуновић, браћа Качар и Драгомир Вујковић. Код нас се одржавају и међународни боксерски турнири, напр „Меч шампиона“ (основан 1957.) – борбе за Златну рукавицу, који су из године у годину пратиле десетине хиљада гледалаца, а мечеви су одржавани на Сајму због великог интересовања.

Историјски контекст

Прошло је 45 година од праизведбе драме Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“, коју је по истоименом роману написао сам аутор, у режији Боре Драшковића и изводјењу Југословенског драмског позоришта. Прича о београдском боксеру Љуби Сретеновићу (званом Љуба Врапче и Шампион), која је отворила тему насиља и први пут јавно проговорила о логору на Голом отоку, политичкој и полицијској тортури над неистомишљеницима, оживела је на сцени 6. октобра 1969. и после пет извођења, интервенцијом Јосипа Броза, скинута је са репертоара. Политички скандал, својеврсна “Резолуција о Тиквама” и изјашњавање по комитетима о овој теми, заправо су означили почетак отварања проблема слободе говора, мишљења и изражавања у комунистичком режиму, а последице које су аутори и уметници ангажовани око представе сносили (у професионалном и животном погледу) данас су готово незамисливе.

(…)

“Ево, на пример, недавно сте ви видели, ту неки комад, казалишне неке тиквице. Како цвате тиква, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље… где се блати наш друштвени систем, где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља. (…) Знате ви шта он то говори… А ко говори? Говори онај који је био на Мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина… то их нема, мали број, али су врло гласни. (…) Па, ми морамо, одоздо треба да се те ствари… да се њега онемогући. Ја не тражим да ми сад њега, шта ја знам, хапсимо, и тако даље, него – напротив – да буде глас јавности онај, који ће њих онемогућити да се баве таквим послом.“

Говор Јосипа Броза Тита 25.10.1969. (“Комунисти – савест својих колектива”/”Тикве – блато на систему”, Вечерње новости)

(…)

Већ сама чињеница да је роман “Кад су цветале тикве”, од свог појављивања 1968. године до данас објављен у тридесети и три издања на српском језику и у двадесет превода, указује на значај који има у савременој, српској књижевности. Душановачки боксер Љуба Сретеновић постао је готово култни лик послератних генерација, те је несумњиво да је реч о делу које је стекло славу не због ванлитерарних околности, већ искључиво захваљујући својим естетским квалитетима.

(…)

„Бокс би могао да буде велика метафора за једно време насиља. Чак нешто више: у тренутку када свуда тикве цветају, кад млади свет прерано умире, изгледа да је етика једино још на рингу могућа. Када и то нестане, време страха и насиља односи нове жртве“.

Боро Драшковић

(…)

„Зар мислите да наша позоришта збиља нису жељна савремених драма које говоре о томе какве се све сумње радјају у нашем човеку који живи животом данашњице, са свим њеним социјалним и политичким аспектима“?

Бојан Ступица

(…)

„Тикве“, међутим, нису имале само димензију политичког ангажмана, била је то представа високе естетике, са глумачким бравурама које се памте. Сценографију и костиме радили су Владислав и Славица Лалицки, сонгове за песме написао је Матија Бећковић, а музику је компоновао Жарко Петровић. Драма је у Србији инсценирана још само 1984. године у Народном позоришту у Београду (режија Виде Огњеновић).

Записи о “Тиквама”

“Ових дана почело је да се даје надугачко и нашироко једно, мало душановачко, мало политичко позорје. Ту се лепо види како један боксер, који није добар, завршава у Шведској где га газед експлоатишу на хуман начин. Позорје се зове “Кад су цветале тикве” и писац Драгослав Михаиловић отворено признаје да никад није био на Душановцу. Ваљда зато зна све о Душановцу. Бора Драшковић је ствар изрежирао из Њујорка, где је покушавао да добави Касијуса Клеја за партнера Миши Јанкетићу. Брзо погледајте “Тикве” док није пукла тиква! Прича се да су глумци болешљиви, навалио грип ових дана, може да се деси да се позорје откаже”.

Студент, 14.10.1969.

(…)

„Одавно у нашој прози није зазвонила тако чиста, свежа, изворна, снажна реч о савременом животу, или бар једном његовом виду, да је ретко када, и можда никада у нашој прози, Београд тако издашно открио своје тамно лице и колико једноставне, толико трагичне судбине својих периферијских житеља“.

Петар Џаџић („Лисовац, Гутић и књижевност“, НИН 2.06.1969.)

(…)

„Шампион је изломљен животом, али не и отрован њиме. Шампион не одбацује свијет; он само покушава да се од њега одбрани разлозима за свој живот. Он се свијету не супротставља да би га променио, него да не би био уништен. Смисао његове борбе исцрпљује се у самоодбрани“.

Вук Крњевић (О роману „Кад су цветале тикве“, Политика 22.12.1968.)

(…)

„Да би се избегле непотребне мистификације поводом једне литературе која мистификацију избегава, ваља рећи да се овде не ради о политичком роману, а најмање о томе да се преоцењују неки догадјаји из наше недавне политичке историје. (…) Информбиро је само једна од околности која се, и против његове воље, и изнад његова разумевања, дотакла живота Љубе Врапчета, чијом судбином се писац бави. Ако у овој драми и нисмо суочени са пуном и свестраном политичком истином о Информбироу, то је зато што то и није могуће учинити у оквиру једног уметничког дела, тим пре што овако нешто није ни средишњи предмет ауторова настојања“.

Мухарем Первић („Време прошло, време садашње“, Политика 13.10.1969.)

(…)

„У средишту налази се један трагични јунак без икакве политичке обојености. Његову аполитичност најбоље карактеришу оне речи што их он сам казује, мислећи на 1948. годину: „Сад се свадјате, а сутра ћете се лизати“! Тај јунак је, дакле, замишљен као неко ко се налази с оне стране политичких опредељења и његова трагедија је друге врсте“.

Никола Милошевић (Философија, број 3-4/69.)

(…)

(документарни материјал је преузет из књиге Феликса Пашића “Како смо чекали Годоа, кад су цветале тикве”, Бепар прес 1992.)

* уз оригиналну музику у представи су коришћене нумере:

“Be My Little Baby Bumble Bee” (Marshall-Murphy)
Gordon Mc Rae and June Hutton
“Since I Fell for You”
Ella and Buddy Johnson and his Orchestra
“Flamingo”
Stan Getz and Swedish All Stars
“By the Light of the Silvery Moon”
Fats Waller
“Early in the Mornin’”
Louis Jordan and his Tympany Five

БЕОГРАДСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ ЗАХВАЉУЈЕ СЕ:

Александри и Драгану Богосављевићу, Александру, Беотаxи- ју,Даници Радовановић, Драгољубу Милетићу, Дубравци Катић, Душану Ђурићу, Електродистрибуцији, Хуснији Куртовићу, Ивани Сарапи, Иву Јововићу Јовкету, Јелени Перић, Јелици Јовановић, Љиљани Б. Пајагић, Љиљанки Лалић, Милени Милићевић, Миленији Милосављевић, Милијани и Николи Јовановићу, Миливоју Башићу , Мини и Андрији Сеовић, Мирки Ђокић, Наталији Булатовић, ОШ „Павле Савић“, ОШ „Петар Петровић Његош“,ОШ „Светислав Голубовић Митраљета“- Батајница, Прихватилишту за децу Београд, Радету, Радио Београду,Радмили Шћепановић, Синиши и Нини, Слободану и Мирјани Поповић,Татјани Милојевић.

Време трајања: 2 сата 20 мин.

Премијера: 24.05.2014.

ПРИЈАТЕЉИ ПРОЈЕКТА:

ПИСАЦ
Драгослав Михаиловић


РЕЖИЈА
Бобан Скерлић


СЦЕНОГРАФ
Кирил Спасески


КОСТИМОГРАФ
Татјана Радишић


КОМПОЗИТОР
Зоран Ерић*


СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Марија Миленковић


КОНСУЛТАНТ ЗА СЦЕНСКЕ БОРБЕ
Јован Јовановић


АСИСТЕНТ РЕДИТЕЉА
Марко Мисирача


АСИСТЕНТ КОСТИМОГРАФА
Дејана Цветковић


ОРГАНИЗАТОРИ
Марија Батиница
Срђан Обреновић


ИНСПИЦИЈЕНТ
Оливера Милосављевић


СУФЛЕР
Драгана Анђелковић


ФОТОГРАФИЈЕ
Марија Иванишевић


ЛИЦА

Љуба Сретеновић Врапче, алиас Шампион, боксер
Милош Биковић

Љуба Сретеновић Врапче (много година касније)

Михаило Миша Јанкетић

Милинка, његова мајка

Даница Ристовски

Андра, његов отац

Срђан Дедић

Душица, његова сестра

Ања Алач

Влада, његов брат

Даниел Сич

Драганче Стојиљковић, боксер, његов друг

Петар Бенчина /
Урош Јаковљевић

Столе Апаш

Марко Живић

Ружа, његова мајка

Јелена Чворовић Пауновић

Стари Перишић, пуковник Удбе и председник боксерског клуба „Раднички“, инвалид без леве руке, народни херој

Слободан Бода Нинковић

Ракић, поручник милиције, члан управе боксерског клуба „Раднички“

Дејан Матић Мата /
Андреј Шепетковски 

Капетан Зорић, Љубин тренер

Милан Чучиловић

Смиљка

Јелисавета Орашанин

Ивица Лепи

Андрија Кузмановић

Мита Мајмун

Иван Зарић

Келнерица

Наташа Марковић /
Милица Зарић

Водник Здравко

Иван Томић

Суља

Раде Марковић

Попарсић

Саво Радовић

Човек

Бора Ненић

Инвалид

Лако Николић

Девојке, Удбовци, Војници, Официри, Боксери, Пролазници, Публика, Болесници, Болничари

Стефан Радоњић, Александра Ћосић, Милош Петровић, Анита Стојадиновић, Стојан Ђорђевић, Лазар Ђукић, Милица Јанковић, Богдан Богдановић, Јован Јелисавчић, Невен Бујић, Ивана Дудић, Маја Шуша, Немања Стаматовић

Дечаци
Немања Павловић, Филип Шпановић, Лука Ковачевић


ПРОДУКЦИЈА
БДП