 O REDITELJU
Marko Manojlović je rođen 1982. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti apsolvent Pozorišne režije, u klasi profesora Slavenka Saletovića.
2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darjanu Mihajloviću na predstavi “Dantonova smrt”, a nakon toga asistirao mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava “Beli beli svet”), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon Piplfoks), Loranu Vansonu (Rupe)...
Predstavu “Smrt”, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. godine, na sceni Studio Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta. Usledila je predstava “Klopka” u Narodnom pozorištu u Somboru,“Tri Praseta” u pozorištu Boško Buha,”Pokondirena Tikva” Narodno pozoriste Kikinda i Beogradsko dramsko pozoriste, “Bez maske” Atelje 212, „U Edenu na istoku” Belef 2007, „Noć ubica” Jugoslovensko dramsko pozorište.
O
PISCU
Sajmon Bent je studirao dramu na univerzitetu u Birmingemu i započeo svoju pozorišnu karijeru kao glumac. Njegove prve drame su igrane u zatvorima, školama i „community“ centrima u Engeskoj i Velsu. Bio je stalni pisac na Univerzitetu u Eseksu i u Gildhold školi za muziku i dramu. Izvesno vreme je radio na više projekata u Studiju nacionalnog teatra. Njegove najpoznatije drame su: „Krv drugih“, „Stari crveni lav“, „Sklonište“, „Loše društvo“, „Pod crnom zastavom“ i „Saučesnici“. Ostali radovi uključiju dramatizaciju romana Džona Irvinga „Molitva za Ovena Minija“ i adaptaciju filma „Eling“ po romanu Ingvar Ambjornsena. Postojao je veliki izazov kako prilagoditi ovaj film za scenu. Na filmu možete napraviti situaciju, raspoloženje, dramu, sa jednim kadrom, zvukom, skoro momentalno – u pozorištu vam je potrebna cela jedna scena da bi ostvarili istu stvar. Nisam pročitao ni roman niti dramu “Eling”, radio sam isključivo na osnovu filma i prevoda. Eling i Kjel Barne su divni likovi, “čudan par” koji morate voleti. Oni podsećaju na Estragona i Vladimira iz “Čekajući Godoa”, Stanlija i Olija, Dastina Hofmana i Džona Vojta u “Ponoćnom kauboju”, podsećaju čak i na likove iz mojih ranijih drama … poređenja mogu ići u nedogled sa mnogim smešnim i čudnim ljudima. Stavljajući ovakve likove u realno okruženje, dobijate istovremeno nadrealni ambijent – kombinaciju teatra Apsurda i naturalizma. Ne želim da vam otkrivam kraj, ali ću reći da se drama završava neočekivano: bez “patosa” ili tragedije. Ovo je priča o ljudima koji su rešeni da prežive i pobede realne probleme, maker to bila i mentalna bolest. Oni ne kažu: “Mi smo đubrad i treba da se ubijemo”, već idu dalje smejući se u isto vreme.
"ČUDNI PAROVI"
Još pre nego što je Oliver Hardi prvi put ošamario Sten Laurela, čudni muški parovi su bili fascinantni deo popularne kulture. Kaže se da je žena bez muškarca kao riba bez bicikla, ali da je muškarac bez žene kao riba bez vode koja se batrga na suvom. Dva muškarca u paru, bez svojih „boljih polovina“ su nepotpuni i nesavršeni, pa je mnogo lakše prikazati sve njihove mane. Oni su kao stari bračni par – toliko naviknuti na društvo onog drugog, da ne mogu više ni da zamisle da su odvojeni. Takav je slučaj sa najpoznatijim parom Stanliom i Oliom. Olio veruje da je sofisticiraniji od Stanlija, ali u realnim situacijama i u poređenju sa bilo kime drugim, ispada glup i smešan. Sledeći par dolazi iz Šekspirovog „Hamleta“, misteriozni Rozenkranc i Gilderstern. Oni takođe, kao i Eling i Kjel Barne, balansiraju između fatalizma i rezignacije i očajničkih pokušaja da, na svoj način, racionalizuju svet oko njih. Vladimir i Estragon iz Beketovog „Čekajući Godoa“ ispunjavaju svoje vreme besmislenim razgovorima i postupcima. U drami ne postoji fizički opis ni jednog od njih, znamo da su zajedno već pedeset godina, ali da jedan drugom ne žele da otkriju svoje godine. Ono što ih vezuje zajedno je Estragonova zaboravnost – on uporno sve zaboravlja, a Vladimir ga stalno podseća. Tako im prolazi vreme. Postoji nekoliko kultnih filmova koji istražiju „čudne parove“ najpoznatiji je „Ponoćni kauboj“ koji prikazuje nesvakidašnje prijateljstvo dva beskućnika, anti-heroja lutalica, koji ostvaruju snažnu povezanost kroz seriju događaja. Ovakvi odnosi bez sumnje privlače našu pažnju, i pre svega nas zabavljaju. To ne znači da oni ne utiču na nas: možemo ih sažaljevati, diviti im se, i sigurno, u slučaju Elinga i Kjela Barnea, izaći posle predstave dobro raspoloženi.
Džon Gud
KRITIKA
Retko se na sceni vidi takvo saglasje ritmova, osećanja i igre kao u slučaju Pekića i Bandovića. Autentični, posebni, a ipak toliko prepoznatljivi, kao svakodnevni prolaznici ili mi sami – osujećeni i povređeni, ali ne i uništeni. To je najveća poruka ove priče. „Eling“ je od onih predstava zbog kojih postaje logično dugo trajanje pozorišne umetnosti – da učini nevidljivo vidljivim. I ljudskim.
Dragana Bošković, Danas
IZ KNJIGE UTISAKA
Danica
Predstava "Eling" je apsolutno fantasticna! Maestralni Pavle Pekic je jos jednom dokazao da je izvanredan glumac! Sve pohvale za njega, kao i za ostale clanove ekipe koji su takodje odlicni! |
