BDP :: Amadeus:

   Mileševska 64 a
   11000 Beograd, Srbija

   Centrala: +381 11 2835-111
   Biletarnica: +381 11 2837-000
   Marketing/Fax: +381 11 2837-111

PITER ŠEFER

Amadeus

režija: Alisa Stojanović

Prijavite se elektronsku verziju repertoara

O DRAMI

Piter Šefer je za svoje dramsko delo "Amadeus" odabrao temu odnosa prema umetničkom talentu. Neodoljiva tema. Na osnovnom nivou to je priča o prosečnosti Salijerija i genijalnosti Mocarta viđena iz ugla Salijerija. Na sledećem nivou to je priča sa krimi zapletom, jer ostavlja otvorenim pitanje da li je Mocart umro od posledica bolesti ili je bio otrovan. U tom sloju priče Salijeri je glavni osumnjičeni, ali istovremeno i tužilac. Sledi najuzbudljiviji sloj priče u kojoj je Mocart, ali prevashodno Salijeri, sudbinska žrtva sopstvenog talenta. U toj vizuri, Mocart je na svaki način božanski povlašćen: već samim imenom, pa darom koji je apsolutan, lakoćom sa kojom prepisuje u notnu svesku muziku iz svoje glave, zatim time što ga muzika raduje i očarava i najzad životom koji on konzumira sa jednostavnošću i potpuno dok se sasvim ne potroši. Salijerijev život i muzička karijera bili bi dolični da se u njegovoj blizini nije pojavio Mocart i pretvorio ga nehotice u muku i kaznu. Od Mocartovog prisustva Salijerijeva sudbina postaje tragično stradanje. Njegov dar je takav da mu omogućuje da prepozna genijalnost koju sam nema, a za kojom žudi. Njegova slava je takva da mu ne donosi ni zadovoljstvo, ni duševni mir. Njegova dugovekovnost služi tome da mu se patnja produži. Jedino što Salijeriju preostaje jeste da na kraju života stvori i zavešta potomstvu delo o tragediji prosečnosti sopstvenog dara. Paradoksalno, to je delo - drama "Amadeus".

O REDITELJU

Alisa Stojanović je rođena 1968. godine u Beogradu. Završila je Petu beogradsku gimnaziju. Godine 1989. bila je jedan od pokretača radio stanice B92. Na Fakultetu dramskih umetnosti diplomirala je pozorišnu režiju 1991. godine u klasi prof. Dejana Mijača i docenta Egona Savina. Danas je docent na FDU, gde radi od 1996. kao saradnik profesora Nikole Jevtića na predmetu pozorišna režija. Autor je dva dokumentarna filma u produkciji B92: "Bura u Londonu" i "Tarik Ali i Hauard Brenton". Režirala je više radio drama.

U beogradskim pozorištima režirala je predstave: Ćelava pevačica (Ežen Jonesko, Večernja scena Radović), Staza divljači (Franc Ksaver Krec, Atelje 212), Zapali me (Lanford Vilson, BDP), Iza kulisa (Majkl Frejn, Atelje 212), Kabare (korežija sa Sonjom Jovanović, Fred Eb, Teatar T), Lagum (Svetlana Velmar Janković/Gordana Goncić, Atelje 212), Alisa u zemlji čuda (Luis Kerol/Vladimir Đurić, Pozorište Boško Buha), Anitina čarobna soba (Gordana Goncić, slobodna produkcija), Pod okriljem zvezda (Manuel Puig, prevod sa španskog i režija, BDP), Ovde (Majkl Frejn, Atelje 212), Masterklas (Terens Mek Neli, BITEF teatar), Art (Jasmina Reza, Atelje 212), Paviljoni (Milena Marković, JDP), Supermarket (Biljana Srbljanović, JDP), Sudbina i komentari (Jelena Mijović, Radoslav Petković, Narodno pozorište), Narcis i Eho (kamerna opera Anje Đorđević, koprodukcija BEMUS i BITEF teatar), Seks za početnike (Jasminka Petrović i Jelena Mijović, Duško Radović), Glengeri Glen Ros (Dejvid Memet, BDP), Plava soba (Dejvid Her, JDP), Na slovo, na slovo (Duško Radović/Jelena Mijović, Boško Buha), Diplomac (Čarls Veb/Teri Džonson, BDP), Malajsko ludilo (Slobodan Selenić, BDP).

O AUTORU

Piter Šefer (Peter Shaffer) je rođen u Liverpulu, 15. maja 1926. godine. Studirao je istoriju na Kembridžu i radio razne poslove - kao rudar, bibliotekar, prodavac, pre nego što je otkrio svoj književni talenat. Njegova prva drama "Slana zemlja" (1954) je premijerno izvedena na Bi Bi Siju. Ohrabren uspehom, nastavio je da piše i postigao veliki uspeh dramom "Vežbe za pet prstiju". Ova predstava se sa uspehom igrala i u Njujorku, odlično je primljena od strane publike, a u Njujorku je dobila nagradu kritike.

Šeferov stil je jedinstveni miks filozofskih drama i satiričnih komedija. Jedna od najpoznatijih Šeferovih drama je "Crna komedija" (1965), bazirana na kineskom teatru, u kojoj se svetlo naizmenično pali i gasi: kada su likovi "u mraku" svetla su uključena tako da ih publika može videti, a za vreme scena sa svetlom, potpuni je mrak.

Šeferova drama Equus (1973) je nagrađena Toni nagradom za najbolju dramu, kao i nagradom kritike - igrana je preko 1000 puta na Brodveju. Sledi najveći uspeh - "Amadeus" (1979) koji je dobio mnoštvo nagrada za najbolji dramski tekst.

"Amadeus" je priča o Mocartu i dvorskom kompozitoru Salijeriju koji, obuzet ljubomorom, namerava da ga uništi pošto iz njega čuje "božanski glas". Kada je predstava postavljena na Brodveju, osvojila je Toni nagradu za najbolji tekst i igrana je preko 1000 puta.

IZ ŠTAMPE

Zadivljeni pred genijem

Piše: Sonja Ćirić

Amadeus je najpoznatija, najbolja i najigranija Šeferova drama. Samo na Brodveju je izvedena više od 1.000 puta, a postavljena je u svim velikim pozorišnim centrima Evrope. Ovo je druga postavka Amadeusa u Beogradu: prvu je režirao Paolo Mađeli početkom 80-ih, takođe u Beogradskom dramskom. Tada je Mocart bio Lazar Ristovski, Rade Marković Salijeri, a Rozalija Levaj - Mocartova žena Kostanca. Po rečima Ristovskog, beogradska premijera je bila prva nakon svetske u Londonu.

Alisa Stojanović ocenjuje da je Amadeus jedan od najlepših komada XX veka, savremena klasika. "Šefer je napravio hrabar potez, poigrao se mitom o Mocartovoj smrti, svoju tezu postavio kao jednu od mogućih objašnjavajući je komadom s merom i ukusom u pravljenju artefakta." Glavna Šeferova tema, odnos prema umetničkom talentu, ima 3 nivoa: u osnovi je sukob između prosečnosti Salijerija i genijalnosti Mocarta viđena iz ugla Salijerija; sledeći nivo aktuelizuje dilemu da li je Mocart umro prirodnom smrću ili je otrovan, a na kraju je priča o sudbinskoj žrtvi - Mocart i Salijeri su žrtve sopstvenog talenta.

Specifičnost predstave Alise Stojanović je uvođenje muzičkih partitura u predstavu, čime je muzika postala lik komada. Naime, tekst Salijerijevih doušnika, Ventičela, prekomponovan je u muziku, a na sceni je i kvartet koji prati dešavanja. Kompozitor je Ivan Brkljačić, koji je u predstavi i pijanista. "Ovo je šansa da kroz Mocarta, kojim se bavim još od niže muzičke škole, prođem na nov način. Kvartet - klavir, violončelo, viola i klarinet - izvodi muziku koja prati Salijerija i komentariše tekst, a dve pevačice - Aneta Ilić i Iva Mrvoš - pevanjem izveštavaju Salijerija i publiku o Mocartu. Osim moje, u predstavi naravno ima i Mocartove i Salijerijeve muzike, te je ovo predstava i za slušanje."

Rediteljka veli da su Predrag Ejdus i Gordn Kičić "vodeći glumci u svojim generacijama, dva različita, ali velika stila glume", što je još više istaklo različitost likova koje tumače. "Još od filma sam zaljubljen u ovaj komad", kaže Ejdus. "Nažalost, nisam gledao predstavu ovog pozorišta, o njoj znam samo po čuvenju. Problem o kome je reč u komadu izuzetno se tiče svakog umetnika, pa i glumca, jer je i gluma katkad umetnost, mada mislim da je gluma pre svega zanat, no i glumac u retkim trenucima dosegne umetničke visine. Zato je normalno da je ta tema i mene izuzetno zanimala, jer čovek neprestano teži da dosegne vrhunski rezultat. A to je uvek neizvesno, ali je lepo dok se čeka, dok se istražuje. A onda dođete u kontakt s nečijim fantastičnim dostignućima koje ne možete racionalno da objasnite, već samo osetite plimu osećanja. To se pamti za ceo život. To je fantastično u umetnosti. Postoje i predrasude o Salijeriju, što dolazi iz neznanja, priče o zločinu koji je učinio netalentovani mediokritet - kako se misli, što nije tačno. To je u drugom planu predstave. Želim da odbranim taj lik, izuzetno ga volim, pronalazim u njemu sopstvena razmišljanja. Najviše me uzbuđuje u tom liku je njegova fanatična želja da dođe do vrhova, koje ne može da dosegne. Trenutak kad postane toga svestan je i tragičan ali i lep, jer je to manje, više sudbina svih umetnika. Mocarta je malo na svetu, možda jedan ili dva. Verovatno su došli iz svemira, a mi ostali, zadivljeni, pokušavamo da objasnimo neobjašnjivo - njihovu genijalnost."

Kičić kaže da mu je za 10 godina bavljenja glumom, uloga Mocarta "najdublje i najiskrenije pozorišno iskustvo kakvo se retko događa". Objašnjava da je predstava spoj "teksta, njegove teze, muzike i lične želje da ostvarimo ono što osećamo". Kako je rešio lik Mocarta? "Ako bi čovek pokušao da igra genijalnost kakvu je on imao, to bi bila glupost! Igrao sam situaciju, s Alisom smo pronašli Mocartov psihološki profil; on je izuzetni egocentrik, nesvestan prostora i vremena u kome živi. Mocart živi u imaginarnom svetu. Mislim da je on rok zvezda u pravom smislu reči; pojela ga je umetnost i način života, kao što se to desilo Hendriksu, Elvisu, Morisonu."

Alisa Stojanović je glavnu i jedinu žensku ulogu poverila Danijeli Štajnfeld, studentkinji treće godine Fakulteta dramskih umetnosti, koja do sada nije igrala u pozorištu, a uloga u filmu Ivkova slava jedino joj je glumačko iskustvo. Koliko joj znači uloga u ovoj predstavi s Ejdusom i Kičićem, ne treba ni pominjati. U Konstancinom liku je najviše zanima da reši "pitanje kako žena velikog čoveka doživljava njegove probleme, kako usklađuje prirodu realne osobe s prirodom Mocarta koji je u oblacima." Pavle Pekić, u predstavi Jozef II, istakao je "mecenarstvo tog vladara, da bi i današnji vladari nešto naučili".

U predstavi igraju i Dejan Matić, Srđan Dedić, Mile Stanković i Milan Čučilović. Autor scenografije je Darko Nedeljković, a kostimograf je Zora Mojsilović.

Zavist i kazna

Piše: Dragana Bošković

"Bog je izmislio Mocarta, da bi došao na Zemlju", parafraza je jednog od lamenta iz podsvesti Salijerija, savremenika, lažnog prijatelja, kolege kompozitora salcburškog "čuda od deteta". Dvorski kompozitor, i sam popularan, slavljen i obožavan, Salijeri je uništio Mocarta (možda ga je i ubio, a možda se i otrovao sam), jer nije mogao da podnese prisustvo genija u svom vremenu. Tekst Pitera Šefera (1979) postavljen je na Brodveju, nagrađen mnoštvom nagrada, ali je tek istoimeni film Miloša Formana učinio ovu priču slavnom.

Beogradsko dramsko pozorište, koje je već postavilo "Let iznad kukavičjeg gnezda", kao rimejk predstave i repliku na slavni film, čini to i ovoga puta, bez obzira na to što je pomenuti film o Mocartu opšte poznat i omiljen.

Alisa Stojanović stvara na sceni dvorsku atmosferu, frivolnu, intrigantnu, snobovsku, spletkarošku, u kojoj žbiri (ovoga puta muzički) prate svaki pokret Mocarta i dojavljuju to Salijeriju. Znana priča o muzičkom geniju i krajnje nekonvencionalnom mladiću, koji život pije u velikim gutljajima, naviknut na pažnju i divljenje od ranog detinjstva, u predstavi Stojanovićeve je prikazana pomalo ohlađeno, distancirano, što je rukopis ove rediteljke u gotovo svim njenim predstavama. Ta ironična distanca od događaja, pa i od likova funkcioniše na dva nivoa, jednom dobrom (daje mogućnost da se odnosi osvetle sa nekoliko strana), ali i jednom rđavom - empatija sa Mocartom u Šeferovom tekstu prelazi u prostu simpatiju prema "barbarogeniju" uopšte. Šta to znači? U Formanovom filmu je to očigledno: Amadeus je "božanska svetlost" talenta, duha muzike, onog najsvetlijeg, darovanog svakom ljudskom biću u izvesnoj meri. I zato ima i svoju ljudsku (slabu) stranu. Prosta simpatija nastaje kad se posmatraju duhovite manifestacije inteligentnog uma - bezbrojne varijacije da se zadovolji sopstvena potreba za igrom i egzistencijom.

Predrag Ejdus je Salijerija igrao sa neophodnom dozom iskrene patnje što se u njegovoj blizini pojavilo Nedostižno. Svoj uspešni društveni i umetnički život, Salijeri bi proživeo lako i časno, da se Mocart nije "dogodio". Ejdus to dvojstvo, iskreno divljenje za genija, i svoju ljudsku i umetničku ljubomoru, sa druge strane, igra čitljivo i jednostavno. Njegova transformacija od starog u mladog Salijerija, njegove dileme zbog očiglednog greha koji će ga obeležiti u istoriji, sve je to Ejdus odigrao na sopstvenom nivou, znači vrlo istinito i uverljivo.

A Gordan Kičić, Volfgang Amadeus Mocart, igrao je, jednostavno, sebe samog. Bez obzira na to što ovaj mladi čovek nema muzičku karijeru i nije mogućno da u ovom društvu zablista pravim sjajem kao genije, prokrčio je, najzad, ovom ulogom, put ka zvezdanom vrhu na koji stižu samo darovani od istog onog autoriteta, koji je obasjao i Mocarta. Njegova energija, lakoća, njegov dečji temperament, kojim pokriva očiglednost uzaludne žrtve i jasno prisustvo spletke i nesreće namenjene mu, čini lik Mocarta potpuno uverljiivim u ideji da genije mora da sagori, kao feniks. I da se, jasno je, ponovo rodi, u nekom drugom talentu. To je, valjda, i Kičićev dar.

Kompozitor originalne muzike i autor izbora Mocartove, Ivan Brkljačić, dao je osnovni "štimung" da se i neuki u muzici uvere u čaranje Mocartovih "lakih nota". Dva "žbira", kao dve učenice Salijerijeve, Aneta Ilić i Iva Mrvoš, na neobično šarmantan način su pokazale epohu kako ove muzike, tako i večnih intriga.

"Amadeus" će, svima je jasno, biti hit na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

IZ KNJIGE UTISAKA

mania

Amades, sjajna predstava, odlicna glumacka ekipa, fenomenalna scenografija, jos bolja rezija! Zelim joj jos puno uspeha. Poz od studenta pozorisne produkcije FDU-a